Dobro došli na Sremskomitrovački portal
logo


Iz pouzdanih izvora saznali smo da će se smak sveta odigrati prvog petka trinaestog u ovoj godini. Niko u našoj kancelariji nije reagovao, osim jedne revnosne službenice, koja je odmah, držeći u jednoj ruci sendvič iz koga je cureo majonez, drugom dohvatila kalendar, i posle kraćeg prelistavanja, mumlajući preko zalogaja, saopštila da se narečeni hepening ima dogoditi tačno kroz tri meseca i trinaest dana.

PIŠE: Marina Kitanović Vasić

Svi smo ravnodušno nastavili sa uobičajenim poslom. Računovođa iz susednog odeljenja je, proturivši glavu i rame kroz odškrinuta vrata, kratko upitao: “Je l’ istina?“, i, kada je dobio potvrdan odgovor, tiho se povukao. Toga dana za ručkom svako od nas je, onako uzgred, obavestio svoju porodicu o predstojećem smaku sveta. “Oh, zaista!?“, rekla bi draga supruga i nastavila sa srkanjem supe. Na tome se, uglavnom, sve i završilo.

Nedelju dana kasnije, računovođa iz susednog odeljenja, opet u istoj pozi, upita: ‘‘U koliko sati?’‘. Nismo znali o čemu se raspituje, pa ga ostavismo bez odgovora, a on, pošto je još malo sačekao, sleže ramenom i ode. Tek trinaestog, na tri meseca od smaka, ona revnosna službenica seti se na šta se pitanje odnosilo, i reče da bismo morali bolje da se obavestimo o čemu se tu zapravo radi. Svi se složismo, i najstariji službenik poče da telefonira pouzdanim izvorima, ali nikakav precizan podatak nismo mogli da dobijemo, pa smo odlučili da se svako ponaosob raspita po gradu. Tako smo i uradili.

Međutim, sutradan u kancelariji svako je imao različitu informaciju, i svako je dokazivao da je njegov izvor najpouzdaniji i najtačniji. Došlo je do žučne rasprave, pa i do teških reči. Najstariji službenik imao je muke da nas obuzda. U raspravu se, na njenom vrhuncu, uključila i revnosna službenica, i usmerila bes na sebe, jer su svi smatrali da je ona izazvala svađu time, što je stalno započinjala razgovore na temu smaka sveta. Ona je briznula u plač i istrčala u hodnik, što je prekinulo raspru, ali je gorčina ostala, i do kraja radnog vremena nismo progovorili ni reč.

Petnaestog smo primili platu i vratili dugove jedni drugima, što je pomoglo da se izglade nesporazumi, a šesnaestog su jedni otišli na odmor, dok su oni koji su ostali nastavili da rade u miru i slozi. Revnosna službenica, uvređena i besna zbog nepravednih optužbi, nije ni sa kim razgovarala. Jednog jutra u kancelariji je osvanuo veliki zidni kalendar, na kome je crvenim markerom bio zaokružen petak trinaesti. Iznad je bilo napisano “Još 84 dana’‘ . Pri pogledu na kalendar svima bi se smrklo lice. Naša koleginica, koja je i dalje ćutanjem izražavala svoj protest, odlučila je da sada nije vreme za odmor, i svakog dana je revnosno, što je uostalom bila njena glavna karakteristika, ispisivala na tabli sve manji broj, da bi nas podsetila na neumitni dolazak smaka sveta. Vremenom smo se na to navikli i nismo više obraćali pažnju.

Oni, koji su prvi otišli na odmor, pri povratku uočivši promenu, nisu odmah shvatili o čemu se radi, pa ih je revnosna službenica podsetila i sve im potanko objasnila, održavši pri tom vatreni govor, naglašavajući potrebu da budemo spremni za najvažniji dan u našim životima. Svi razgovori u kancelariji od tada su se sveli na predviđanje načina na koji će svet ovaj put biti uništen. Da li će to biti potop većih razmera od biblijskog, ili kataklizmičan potres u kome će se otvoriti utroba Zemlje i progutati sve što na njoj postoji.

Zagovornici prve varijante izvukli su iz atlasa podatke o najvišim planinama i istakli ih pored kalendara. Vrhovi Himalaja, Mont Everest i K2, bili su obeleženi kao mesta najsigurnija za pristajanje Nove Arke. Oni religiozniji, iz pijeteta prema starozavetnoj priči, smatrali su goru Ararat i dalje za najpovoljnije mesto. Ovu grupu, hrabro i odlučno predvodila je revnosna službenica, žrtvujući svoje slobodno vreme za opštu stvar, izdajući i pazeći na izvršavanje naređenja i sprečavajući svaki nagoveštaj apatije ili panike.

Druga grupa, koja je smatrala da će svet završiti u vatrenom grotlu, nije mnogo činila da preduzme bilo kakve mere spasavanja, nego se trudila da poslednje dane na Zemlji provede u bančenju i veselju. Oni nisu imali određenog vođu, nego su se spontano okupljali i posle radnog vremena išli od kafane do kafane, a zatim od kuće do kuće, nazdravljali jedni drugima, razbijali sve što stignu, i svima obećavali da će popijeno i razbijeno platiti u subotu, četrnaestog.

Postojala je i treća grupa, zanemarljivo mala i sastavljena od samih hipohondara, koji su sa sigurnošću tvrdili da će svet biti uništen uz pomoć boleština, na primer već više puta oprobavanom kugom. Oni su već uspevali da primete prve znake bolesti, najpre kod sebe, a zatim i kod bližnjih. Samo računovođa iz susednog odeljenja nije pripadao ni jednoj grupi. On se povlačio u sebe, očajavajući i naričući nad sudbinom.

Kada smo ponovo svi bili na okupu, do crnog petka ostalo je još samo jedanaest dana. Prema afinitetima svako se pridružio već formiranim grupama. Počele su i poslednje pripreme. Revnosna službenica pokazala se kao sposoban vođa, dok se za mnoge, do tada ozbiljne i primerne kolege, ispostavilo da su obični nesposobnjakovići, propalice i pijanci. Dani su prolazili brzo, i bez obzira na svu autoritarnost revnosne službenice i sposobnosti da sve drži pod kontrolom, panika je polako, ali sigurno počela da nagriza naše redove. Najstariji službenik, koji se poslednji vratio sa odmora, pokušao je da iščačka neku informaciju iz pouzdanih izvora, međutim, nailazio je samo na uopštene odgovore.

Dva dana pred očekivani događaj, odlučili smo da se obratimo Ministarstvu za informisanje. Oni nisu ništa znali, ali su nam preporučili da se obratimo Ministarstvu za vanredne situacije, da ostanemo mirni dok ne dobijemo odgovor i da nikako ne širimo vest po gradu. Pošto se Ministarstvo za vanredne situacije proglasilo nenadležnim, odlučili smo da se obratimo direktno predsedniku Vlade. Službenik u Vladi, koji nas je primio, bio je strašno ljut, zato što smo tako važnu vest toliko dugo zadržali za sebe i odmah izdao naređenje da se pripremi sve za evakuaciju visokih državnih funkcionera i njihovih porodica.

Mi smo se vratili u našu kancelariju, potišteni, nemi i prepušteni sami sebi. Revnosna službenica, koja je iz cele situacije crpela ogromnu snagu, izdala je naređenje da pre isteka radnog vremena pođemo kućama, povedemo žene i decu, uzmemo najvažnije stvari i da se za tri sata ponovo nađemo ovde, da bismo na vreme obavili ukrcavanje u Novu Arku, koja se nalazila na vrhu zgrade.

Došli smo u naznačeno vreme i do 22:00 svi smo bili na Arci. Sedeli smo mirno, nismo mnogo razgovarali. Deca su spavala, a žene su ih držale u krilima. Polako su počeli da pristižu i zagovornici varijante zemljotres, podbuli od pića i nespavanja, ali potpuno trezni. Očekivali smo da će smak sveta početi u ponoć. Hrabrili smo jedni druge tiho, ali sa ne baš mnogo pouzdanja. Dva sata nakon ponoći, pošto se još uvek ništa nije dešavalo, i ono malo razgovora je utihnulo i polako su svi zaspali.

Ujutro, kada su se svi probudili, najhrabriji proviriše napolje. Ništa.

Nebo je, doduše, bilo tmurno i puno teških oblaka. Oni, koji su očekivali potop, bili su na svome. Počela su sitna čarkanja, ali ih je revnosna službenica odmah presekla, rekavši da smo ovde i sada svi jednaki i da se pređašnja, pogrešna uverenja – praštaju. Sati su prolazili sporo.

Oko 13:00 odjednom – vetar. Nagoveštaj oluje. Svi su ućutali. Duvalo je sve jače. Gledali smo kako se povijaju krošnje. Stoletni platani, pod naletima vetra, savijali su se kao tek zasađene mladice. Oblaci su bili sve gušći, nebo teško, olovno, puno pretnje. Sinuše prve munje, začuše se gromovi. Čekali smo u tišini. Posle više od sat vremena iz neba se iscedila prva kap kiše. “Počinje“ – pomislili smo.

Ali sa neba se otkinu još nekoliko krupnih kapi – i to je bilo sve. Već je bilo kasno posle podne, a još uvek ništa. Vetar je jenjavao, oblaci se raziđoše, i pred nama se ukazao najlepši zalazak Sunca u našim životima. Do kraja dana ostalo je još nešto više od pet sati. Poneko bi, tu i tamo, isprva tiho, pa sve glasnije, rekao da od smaka sveta nema ništa. Ućutkivali bi ga, isto tako isprva tiho, pa sve glasnije.

Vreme je ponovo počelo da se vuče. Oko ponoći, kada se već svima smučilo čekanje, računovođa iz susednog odeljenja bojažljivo predloži da pođemo kućama, što svi jednodušno prihvatiše. Poslednja je krenula revnosna službenica, razočarana i potištena. Ona je u ponedeljak uzela godišnji odmor i više se nije vraćala u našu kancelariju. Pouzdani izvori kažu da se odselila iz našeg grada.

Ostavite komentar

*

captcha *