Botovi i hejteri, šta je ko u jeziku Srba!

0
723

Obožavam srpski jezik! On je, kao i narod koji ga upražnjava, tako srdačan i gostoljubiv, da svakoga ko naiđe putem obavezno ugosti, počasti i primi kao najrođenijeg.

Tako su se u naš jezik uselile nebrojene strane reči. Zato ih danas ima toliko da više ne znamo koje su izvorno srpske, a koje pozajmljene i kojim to, uopšte, jezikom mi govorimo. Na primer, tek pre neki dan čula sam da makaze, najobičnije, svakodnevne, u svim veličinama i sa najrazličitijim namenama, vode poreklo iz arapskog jezika. Da ne govorimo o mnogobrojnim grčkim, latinskim, i, naravno, turskim pozajmljenicama, koje odavno više nemaju status gosta i putnika namernika, već egzistiraju u srpskom jeziku kao da su oduvek tu.

Kad malo razmislim, ako nas te reči prate od rođenja, zašto ih onda ne bismo, konačno, prihvatili kao naše, a ne kao tuđice.

Nekada davno, sva slovenska plemena govorila su istim jezikom. Onda se svako okrenuo na svoju stranu, pa su i jezici počeli da dobijaju svoje specifičnosti, u zavisnosti od prilika i okruženja u kojima se njima govorilo. Srpski jezik bio je izložen mnogobrojnim uticajima. Kao što se kamen, bačen na sred puta, kotrlja levo i desno, takva je i sudbina našeg jezika.

Osvajači su pristizali, ostajali duže ili kraće, a zatim odlazili, manje-više poraženi, a za njima su ostajali običaji, navike i – reči!

Prošla su vremena grube sile i krvavih ratnih pohoda. Danas se porobljava i osvaja ekonomskim i medijskim ofanzivama. A mediji su nam doneli mnogo novih reči, koje svakodnevnom upotrebom prete da postanu srpske.

Evo, na primer kada sam diplomirala, počela sam u potrazi za poslom da pišem molbe i da se javljam na konkurse. Sada je to već nešto sasvim drugo. Danas se aplicira za poziciju, radi se u ofisu, gde morate da imate odgovarajući autfit. Tzvrtz!

A tek kad izađem na internet!

Ne mogu da se snađem sa silnim aploudovanjem, daunloudovanjem, banovanjem, kopipejstovanjem, trolovanjem, lajkovanjem, hejtovanjem i sačuvaj-me-bože-i-sakloni, sličnim izrazima, ne znam da l’ me neko psuje il’ mi se samo pričinjava. Ali to je sasvim u duhu i naravi našeg naroda! Mi smo oduvek voleli da se pravimo Englezi! Osim Feme, koja se pravila Francuskinja. Mi toliko obožavamo da prigrlimo jadne, nesrećne, usamljene strane reči, i da ih onda negujemo kao da su nam iz oka izašle. I trpamo ih gde im je mesto, a naročito gde nije. To je ono kad imate osećaj za filing!

Ponekad toliko dobro “znamo“ strani jezik, pa se i ne trudimo da upoznamo svoj. Onda imamo ovakve situacije. Kad u nekom filmu čujete rečenicu “You’re so pathetic!“, prevodilac vam bez ustručavanja to prevede kao “Tako si patetičan!“, iako to znači “Tako si jadan!“ Ili, u jednom italijanskom filmu, u sceni gde glavni junak iznajmljuje sobu, stanodavac ga pita kakav je krevet, on odgovara: “Morbido“, a prevodilac će na to: “Morbidan je“, iako je pravo značenje onoga što glumac izgovara “mekan je“.

Dakle, pridevi patetičan i morbidan, imaju jedno značenje u srpskom jeziku, a sasvim drugo u engleskom (italijanskom), a “usvojili“ smo ih iz grčkog i latinskog. Onaj ko hoće da se bavi prevođenjem, ne bi smeo sebi da dozvoli da olako uzima svoj maternji jezik, da ne bi tako često dolazilo do gubljenja u prevodu.

Pošto svi mi pomalo patimo od sindroma “kom-il-fo“, nemamo vremena da se pozabavimo jezikom kojim govorimo od rođenja, uzimamo ga zdravo za gotovo, i zato ga tako lako unakaradimo da ne liči ni na šta. Nastavnici se žale da deca ne umeju da se izražavaju ni usmeno, a kamoli pismeno. Znanje gramatike i pravopisa može da se podvede pod gore rečenu kategoriju sačuvaj-i-sakloni. Svako malo zagubimo po neki padež, a glasovne promene primenjujemo kako nam dune.

Nije samo na nastavnicima srpskog jezika da decu uče kulturi govora.

To treba da bude dužnost i obaveza svih, od onih koji predaju fizičko, tehničko, matematiku, fiziku, istoriju, geografiju, a naročito nastavnika stranih jezika. Potpuno je besmisleno učiti decu engleskom, španskom, nemačkom, ili bilo kom drugom stranom jeziku, a ne upoređivati i ne praviti paralelu sa srpskim jezikom. Uostalom, biti obrazovan i jeste sposobnost povezivanja znanja iz različitih oblasti i njihovo dovođenje u vezu. Mislim da bi to danas mogli da nazovemo sinergija. Milozvučna grčka reč!

Na Filološkom fakultetu su jedino studenti slavistike i germanistike slušali četiri semestra srpski jezik, dok na ostalim odsecima to nije bio slučaj. To beše vo vremja ono, kad ja bejah studenAt. Koliko sam mogla da se obavestim na zvaničnoj stranici fakulteta, ovaj predmet sada polažu samo slavisti.

Bojim se da upravo tu počinje nebriga prema srpskom jeziku!

(Marina Vasić Kitanović)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here