Brazilac Majkon Moreira (26) zbog ljubavi se doselio u Inđiju, priča šest jezika, srpski smatra najtežim, ali Srbe smatra najboljim narodom na svetu.
Iz grada u Brazilu koji ima skoro 700.000 stanovnika, Majkon se pre oko dve godine za boljim životom uputio na brod, gde je upoznao sadašnju suprugu, Branislavu Markez Moreiru, sa kojom ima sina Luku Markesa Tatića, krštenog u srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Branislava se porodila u Brazilu, ali ova mlada porodica ipak je odlučila da živi u Inđiji. Majkon je oduševljen ovim malim gradom, uopšteno Srbijom, a imao je prilike da boravi i u Belgiji koja mu se nije dopala, jer su „ljudi drugačiji“. Posebno su mu dragi naši običaji. Jedinu glavobolju zadaje mu srpska birokratija, ali nada se da će u budućnosti postati srpski državljanin.
Pre odlaska na brod, na kome je i upoznao Branislavu, nije ni slutio da će završiti u mestu koje je veličine kao jedan mali kvart u Sao Paolu u kome je prethodno živeo i radio. Do tada je živeo samo u Brazilu, gde je završio studije i našao prvi posao.
– Rođen sam u Berlandiji 1992. godine. Diplomirani sam ekolog. Posle fakulteta godinu dana sam radio administrativne poslove u brazilskog naftnoj kompaniji. Nakon toga, odlučio sam da svoj životni put nastavim radeći kao konobar na brodu.
Zbog mogućnosti da razgovara na nekoliko jezika, razgovor za posao na brodu bio je čista formalnosti.
– Pričam šest jezika. Tečno portugalski, španski, engleski i italijanski, a mogu da razgovaram i na francuskom i srpskom.
Svaki od tih jezika naučio je za nekoliko meseci, a najviše problema imao je sa srpskim. Smatra da je srpska gramatika jedna od najsloženijih u svetu jezika.
Upoznat je sa istorijom Srbije od kraja Drugog svetskog rata pa sve do danas.
– Znam da je Srbija preživela teške godine i da je ratovala. To je ostavilo dosta posledice, zato i ekonomija nije baš najbolja. Prvi put sam došao u novembru 2016. godine. Prvi utisak mi je bio da je zemlja lepa, ali prljava. Na putu od aerodroma do Inđije video sam mnogo smeća.
Majkon je veliki ljubitelj muzike. Svira gitaru, a sada često pevuši stihove muzičara sa ovih prostora.
– Narodna muzika u Srbiji je slična onoj u Brazilu. Volim da slušam Sinana Sakića i Luisa. Od bendova najviše volim da slušam Nervoznog poštara, Hladno pivo i Riblju Čorbu.
Prija mu što je višemilionske gradove u ogromnom Brazilu zamenio varošicom u Srbiji.
– Berlandija je udaljena od velikih centara u Brazilu. Zbog toga mi je mnogo lakše ovde. Blizu su dva najveća grada u zemlji. Mislim da to otvara mnoge mogućnosti za ljude koji žive ovde. Brazil je ogroman, i neke stvari koje su vam potrebne su daleko i po 100 kilometara. Teži je život mnogo, iako na prvi pogled se čini da je život u gradu od 600.000 stanovnika lakši nego u mestu kakva je Inđija.
Život u Inđiji doneo mu je nagradu u vidu slobodnog vremena.
– Dok sam radio živeo sam u Sao Paulu od 20 miliona stanovnika, a dok sam studirao bio sam u Riju. Kada živite tamo nemate vremena ni za šta. Velike su gužbe, nekoliko sati izgubite samo u putu. U slobodnom vremenu uživamo samo tokom vikenda, radnim danima ne.
Šetalište u mestu u kome sada živi podseća ga na ono u Barseloni, ali jedan lokal u Inđiji posebno je izdvojio, i to zbog – točenog piva.
Majkon trenutno radi kao građevinski radnik u jednoj firmu u Novom Sadu, a u Srbiji je doživeo dva neprijatna iskustva.
– Prvi put je to bilo na graničnom prlezau kada sam iz Belgije drugi put dolazio u Srbiju. Nakon što smo prešli granicu, stali smo na jednu pumpu i ja sam rekao vozaču da idem da promenim 60 evra. Ponudio mi je da mi on zameni. Dao mi je oko 2.500 hiljade, ali ja sam znao koji je kurs pa sam mu na telefonu izračunao i rekao da mi duguje još oko 5.000. Izvinio mi se i dao koliko treba.
Drugi put se to desilo pri povratku sa posla u blizini kuće gde živi.
– Vozač autobusa je kod Autleta stao da jedan putnik izađe iako tu nikada ne staje. Kada smo se približili Kulturnom centru, ja sam ga zamolio da mi stane na tu stanicu. On nije hteo, nakon čega sam ga pitao zašto je to učinio pre nekoliko minuta, a sada neće. Na to je on zaustavio autobus, i rekao mi „marš, Cigane“. To nije bilo lepo sa njegove strane.
Narodski rečeno, Majkon je nabacio nekoliko kilograma od kada je stigao u Inđiju. Krivac? Srpska kuhinja.
– Prvu stvar iz srpske kuhinje koju sam probao bila je sarma. Bila je to ljubav na prvi pogled. To mi je najomiljenije jelo. Takođe, dopada mi se i burek. Mogao bih do kraja života da jedem samo te dve stvari. U Brazilu nema ništa slično. Volim i rakiju. I u Brazilu imaju žestoka pića, ali tamo nema voća kao što su, na primer, šljive.
Posle nekoliko nedelja upoznao sa čuvenim srpskim gostoprimstvom.
– Dok sam bio na brodu i živeo u Belgiji nekoliko meseci, imao sam iskustvo sa raznim narodima iz Evrope. Međutim, nisam upoznao ljude dobre kao Srbi. Ljudi su ovde kulturni, znaju da kažu dobar dan, prijatno i kako si. Takav sam utisak stekao od kada sam ovde.
Kada bi bio prinuđen da bira gde bi živeo, ne bi imao dilemu.
– Za sad u Srbiji. Ekonomija nije mnogo bolja nego u Brazilu, ali kultura i obrazovanje jesu. Za moje dete mnogo je bolje da ide u školu u Srbiji nego u Brazilu. Nažalost, u mojoj zemlji ima mnogo nasilja i kriminala. To nije dobro okruženje za odrastanje.
Da sa birokratijom često imaju problema i oni koji su rođeni u ovoj zemlji, dobro je poznato, te nije za čuđenje da je i Brazilac dobio svoju „porciju“ srpske birokratske umešnosti.
Majkon bi voleo da ima i srpsko državljanstvo, ali do tada, prvo je želeo da reš pitanje zdravstvenog osiguranja. Tako je uredno podneo zahtev za izdavanje zdravstvene knjižice, a kada ju je preuzeo, imao je šta i da vidi: njegovo ime na ovom dokumentu bilo je napisano izmešanim latiničnim i ćiriličnim slovima.
(Ritam Inđije, M. M.foto: privatna arhiva)
