CIGANSKA JE TUGA PREGOLEMA: Uz violinu i s pesmom otišli u Jasenovac!

0
3307

Gavrilo Vinčić (93) jedini je živi svedok ratnog zločina koji se odigrao 17. juna 1942. godine, kada su ustaše upale u Molovin i 97 članova romske porodice Familić – koji su, odlazeći, pevali pesmu “Ciganska je tuga pregolema” – odvele na železničku stanicu u Šid, a odatle u koncentracioni logor Jasenovac.

– Niko se od njih vratio nije, jer su svi izgoreli u ciglarskoj peći – tužnim glasom govori starina Gavrilo.

Ni posle skoro osam decenija u Molovinu kod Šida nikada više nije tako zagrmelo od svirke i pesme kao tog leta 1942. godine, kada je u ovom selu bilo šest velikih sviračkih družina romske familije Familić. Pre Drugog svetskog rata oni su bili čuveni tamburaši, a njihovi orkestri svirali su u Osijeku, Iloku, Beogradu, Novom Sadu i ostalim većim gradovima. Ali kao da su predosetili svoj žalosni svršetak, pa su mnoge tužne sevdalinke bile neprestano na njihovim usnama i žicama.

Iako su znali kada će ustaše upasti u selo, nijedan Familić nije hteo da utekne i da se odvoji od drugih. Cela ta velika sviračka porodica od 97 članova dočekala je mirno ustaše da ih sve pokupe i da s pesmom i svirkom u povorci krenu iz sela – kaže naš sagovornik. – Nas petorica sakrili smo se u šumu i sa udaljenosti od 20 metara sve posmatrali. Prvo su ustaše upale u kuću Tome Familića, koji je živeo sa ženom i šestoro dece. Nastale su cika i vriska dok su ih bose i gole izvodili napolje, a onda su im dvorište i kuću polili benzinom i zapalili.

Ustaše su potom upale u kuću Branka Familića, koji je živeo sa suprugom i petoro dece.

– On je jedini uspeo da pobegne, tako što se provukao kroz mali prozor od kuće. Dok je bežao prema šumi, na njega su pucali, ali ga nisu pogodili. Pretraživali su šumu ali ga nisu našli, jer smo u njoj imali sklonište za 25 ljudi. Niko od njegovih nije ostao živ, a on je umro 1978. godine u Bačkoj Palanci – kaže Gavrilo.

Još su mu u sećanju neobično tužni zvuci violina i tamburica kada su Familići, s poslednjom pesmom, kroz plač pevajući, napuštali Molovin.

– Muga Familić je pravio tamburice, i dok su ga ustaše terale, kafedžija iz kafane u kojoj je on svirao prišao mu je da se oproste, a ovaj je izvadio tamburicu i dao mu je uz reči: “Ako se ponovo vidimo, vratićeš mi je.” Još su mi u ušima ti njegovi krici od batina, jer su ga ustaše tukle zato što mu je dao instrument – priča Vinčić, i dodaje da se tri nedelje u selu osećao težak miris paljevine na imanjima odvedenih stanovnika.

U sećanju mu je ostala i 12-godišnja romska devojčica koja je glasno, kroz pesmu, izgovorila sledeće reči: “Jednog jutra oko sedam sati, došle ustaše na naša vrata…

– Kad su skočili na nju, pocepaše joj odeću i počeše da je udaraju, a ona se jadna samo savila nad prašinom. Nažalost, na putu u koloni do Šida izdahnula je – na tren se sa pričom zaustavio Gavrilo, koji je tada imao samo 16 godina.

Selo Molovin, u kojem danas više nema nijedne porodice Familić, Gavrilo je napustio 1962. godine, kada se doselio u Šid, gde i danas živi. On i dalje sakuplja stare fotografije i beleži podatke, kako bi se za naredne generacije sačuvalo sećanje na nastradale Rome.

Pre Drugog svetskog rata u Molovinu je bilo 704 stanovnika i 135 kuća, a posle završetka rata u selu je zabeleženo 463 stanovnika. Svoje živote Molovinčani su ostavili na Sutjesci, Zelengori, Neretvi…

(Smiljka Kostić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here