DIPLOMIRAO ELEKTROTEHNIKU, PA OTIŠAO U MANASTIR: Kako je Nikola iz Mitrovice postao monah Jerotej

0
2056

Monaški život je ozbiljna životna odluka”, umirujućim tonom govori nam jerođakon Jerotej, koji nas je, po blagoslovu svog igumana, srdačno ugostio i ispričao svoju, ali i priču o manastiru Kovilj u kom je monah već 20 godina.

Rodom iz Sremske Mitrovice, naš sagovornik je studirao Elektrotehnički fakultet u Beogradu početkom 90-ih, kad se susreo sa Crkvom i crkvenom muzikom kojom se i danas bavi.

To je bila odluka zasnovana na višegodišnjoj pripremi – kaže jerođakon Jerotej, dirigent manastirskog hora. – Vreme koje se provede u manastiru pre nego što se postane monah, služi da se čovek preispita da li je spreman da do kraja života drži monaške zavete. Mi smo svi ovde iz ljubavi prema Bogu i monaškom pozivu i ne doživljavamo ga kao odricanje, već kao šansu za novi život, novi početak. Život u manastiru je, na određeni način, zahtevan i težak, jer zahteva da promenimo navike i način razmišljanja koji smo iz sveta doneli u manastir. Međutim, ljubav prema monaškom pozivu nadvladava sve drugo.

U manastirskom životu podvig je spremnost na odricanje od svoje volje i poslušanje igumanu, smireno prihvatanje drugog sabrata i njegovih stavova i delanja, ponekad nesaglasnih sa našim. Za razliku od modernog sveta, u kome se danas naročito podstiče individualizam, ideal života u manastiru je zajednica u kojoj vladaju ljubav, bratstvo i sloga.

Mi i dalje osećamo da smo deo sveta iz koga smo izašli bez obzira što smo se od njega malo izmakli i ustrojili svoj život po monaškim uzorima i pravilima – navodi naš domaćin. – Da bi obavili razne poslove, najčešće u Novom Sadu i Beogradu, dešava se da, s vremena na vreme, izlazimo van manastira, ali su ti izlasci van manastirskih kapija uvek sa znanjem i blagoslovom našeg igumana. I mi smo živi ljudi i ti izlasci utiču na nas. Ritam svetovnog života često je zamoran i za ljude koji u njemu žive, a možete misliti kako je tek nama kad izađemo iz manastira.

Prema priči našeg sagovornika, počeci obnove monaškog života u manastiru Kovilju, tokom devedesetih, nisu bili laki. Manastir je bio opusteo, a kompleks njegovih zgrada oronuo i zapušten gotovo 50 godina. Živeći u manastiru, a nemajući uz sebe žive primere monaha prethodnika koji bi im preneli svoja duhovna iskustva, često su morali da uče na sopstvenim greškama, što je uvek teži put.

Manastir Kovilj poseduje oko hiljadu hektara zemlje koja je obradiva, ali i na kojoj se nalaze šume, pa čak i deo kanala, nekadašnjeg toka Dunava. Trenutno pod jednim krovom živi 27 monaha koji svakog dana u 4 ujutru počinju sa bogosluženjem i do sledećeg provedu oko 5-6 sati u molitvi. Pre nekoliko godina počeli su da freskopišu crkvu, na svežem malteru, a koriste samo prirodne boje. Inače, objekat je izgrađen od kamena i kamene opeke u vizantijskom stilu.

U procesu restitucije, imali smo dragoceni dokument austrougarske carice Marije Terezije iz 1751. godine u kojem su tačno ubeležene granice našeg imanja – kaže jerođakon Jerotej, napominjući da prvi podaci o manastiru datiraju iz 13. veka kada je u blizini tog mesta Sveti Sava pregovarao sa ugarskim kraljem Andrijom II i sprečio rat sa Srbijom. – Manastir je uvek bio muški, osim u periodu od 1933. do 1941. kada je bio ženski, i tada je tu živelo sestrinstvo od 40 monahinja koje su proterali Hortijevi fašisti, te su one otišle u manastir Ravanicu.

S druge strane, imali smo veliki entuzijazam, karakterističan za sve početke, koji nas je nosio – priseća se jerođakon Jerotej. – Vremenom, entuzijazam je zamenilo praktično iskustvo monaškog života koje se projavilo kroz realniji pristup problemima u datim situacijama. Kao monasi, mi smo pozvani da budemo primer svim ostalim hrišćanima – „svetlost svetu”, a to znači da svakoga dana svedočimo svojim životima i delima hrišćansku veru i vrline. To nam predstavlja radost, ali i zahteva od nas veliku odgovornost pred svetom.

Duhovni entuzijazam i dobru volju primećuje i kod ljudi koji mu dolaze u Školu crkvenog pojanja u Novom Sadu, u kojoj predaje crkvenu muziku od 2011. godine.

Tim ljudima je vera, istinski, postala deo života. Muzika im daje mogućnost da, na jedan dublji način, učestvuju u crkvenim bogosluženjima, da se približe sferi koja pripada crkvenom kliru, da mogu da iz crkvenih knjiga, pevaju i čitaju bogoslužbene tekstove. Vidim kako su ti ljudi nepokolebljivi u svojoj veri i jako mi se sviđa što se to njihovo uzrastanje u veri dešava nekako neprimetno, intimno, bez udaranja na sva zvona, kako i treba da bude – objašnjava jerođakon Jerotej, zaključujući da vera nije samo neki religiozni osećaj, već da je to znanje koje se može formulisati.

(L. Radlovački/ foto: R. Hadžić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here