DONJI PETROVCI: Selo gde autobusi okreću

0
1908

Donji Petrovci koji se nalaze na tlu velikog rimskog grada Basijane, a u 20. veku imaju burniju istoriju ratovanja nego država Švedska, danas su najpoznatiji po lovcima, fudbalerima i Dušankinoj kafani.

Prvi način na koji možemo razvrstati mesta jeste u odnosu na to jesu li „u tranzitu“ ili ne. Za narod koji je imao tradiciju večitog preživljavanja pod nekim od okupatora, ova činjenica je najčešće bila presudna. Ukoliko ste bili „na drumu“ to je značilo da ste bili bliski tokovima trgovine, informacija ali i vlasti i njene sile. Pa ako niste bili spremni da zarad ovog prvog i drugog pognete glavu pred ovim trećim, izbor je bio logičan – morali ste da odete negde van puta gde nije bilo blagodati ali ni stalne opasnosti.

U Sremu na primer, imate Putince koji se nalaze na lokalnom putu od Rume prema Inđiji. Tri kilometara pored Putinaca su Donji Petrovci. E tu se već autobusi okreću jer dalje ne mogu. I…? Razlika drastična.

Samo tlo na kojem su podignuti Donji Petrovci svedok je neverovatne prošlosti koja još uvek čeka nekog velikog sponzora i našu verziju Indijane Džonsa pa da izroni na površinu. Nedaleko od kanala Jarčina, kojim su plovile rimske lađe, podignut je grad Basijana koji je plovnim putem bio povezan sa ostalim delovima carstva. Na zemljom zatrpanim ruševinama Basijane izrasli su Donji Petrovci.

A između Basijane i Donjih Petrovaca smestio se čitav jedan milenijum.

Selo se inače kao takvo prvi put pominje 1520. godine. Kažu dobilo je ime po nekom popu Petru. Ono što karakteriše njegovu dalju istoriju dostojno je nekih daleko većih gradova. Donji Petrovci recimo u 20. veku imaju dužu i burniju istoriju ratovanja nego država Švedska na primer. U Prvom svetskom ratu bilo je mobilisano 119 Petrovčana koje su slali na front prema Italiji i Rusiji. Bogu hvala, ovi što su otišli na Ruse i sa njima se zbratimili pa ubrzo organizovani u brigadu krenuli u rikverc na Austrijance i Mađare. Sremac ide gde on hoće a ne tamo gde bi drugi voleli.

Preko tridesetoro ih je poginulo a mnogi su završili u ropstvu. Tek je Drugi svetski rat posebna priča. Maleno selo, koje nikada u svojoj istoriji nije prešlo cifru od 1.000 stanovnika imalo je za četiri ratne godine 109 boraca, 105 logoraša u koncentracionom logoru Mathauzen, 158 odvedenih na zloglasno Sajmište. Svaki sedmi seljanin je poginuo. 

Naravno, ratnički duh i u svim vremenima neverovatan patriotizam meštana imao je i svoju cenu. Recimo Petrovci su 1808. imali 895 stanovnika, a skoro 200 godina kasnije 1991. samo 843. Kada da se umnožiš kada celo selo odlazi u rat? Tako je bilo i u ovom poslednjem. Skoro bizarno zvuči da su i u bombardovanju 1999. godine ranjena trojica Petrovčana. Ne postoji taj rat koji će njih preskočiti.

U Petrovcima će već prve sekunde kada stignete u selo znati jeste li meštanin ili niste. Ako odmah po izlasku zaključate auto znači da niste iz sela. Jer, ovde se ništa ne zaključava. Postoje ovde čak i seoske mobe. Ne morate čekati da vas zovu, čim vidite da neko po selu nešto veće i ozbiljnije radi, priskačete i pomažete. Ljudi su, valjda genetski svikli da jedni drugima moraju biti od pomoći.

Kuće su ovde jeftine, iako se bar tri grada nalaze se na izvolte. Do Rume treba 15 minuta, do Inđije malo više. Još kada bi se ispunio san i država asfaltirala samo 4 kilometra puta prema Dobrincima, selo bi izašlo na auto-put. A onda bi se Beograd nalazio na 35 minuta vožnje.

Kada seljane upitate šta imaju od društvenog života, bez izuzetka će vam nabrojati: lovce, fudbalere i Dušankinu kafanu. Ova poslednja je mesto odakle sve počinje. Ako hoćete da saznate šta se u selu kupuje ili prodaje, kome šta treba, ko je u selu nagrabusio a kome je krenulo, već 40 godina idete u kafanu koju drži najstarija sremačka konobarica Dušanka Pešut.

Dušanka već četiri decenije radi u jednoj smeni 365 dana u godini, od ujutro pa dok uveče ne isprati poslednjeg gosta. I ne da se žali, nego joj dan još i kratak: „Eh, umrli mi poslednji rakijaši pa ne moram da ranim. Nekada su mi u 5 dolazili na prvu jutarnju ali umro i poslednji pa sada otvaram u 8. Nije više ko nekad. Ranije mi je jednom nedeljno dolazio kamion iz Apatina sa pićem. I to bilo malo. Imalo se i pilo se. A danas? Vino više i ne držim. Gazde nekad nisu pile pivo, a danas samo to i ide“, setno priča Dušanka ne ispuštajući iz ruke packu za muve da joj ne uznemiravaju goste.

Pored svega, Donji Petrovci utkani su u istoriju najvažnijih evropskih fudbalskih dešavanja. Preterujemo? Ni slučajno. Na travu Donjih Petrovaca, recimo, svake nedelje istrčavaju fudbaleri Olimpijakosa i Panatenaikosa. I ko zna ko sve još.

To naravno ne znači da su se Donji Petrovci plasirali u kup UEFA već da imaju nadaleko najbolju travu. Legendarni golman Crvene Zvezde Srđan Mrkušić, inače inženjer hortikulture, to je prvi otkrio i travu iz Donjih Petrovaca počeo da seče u table koje je posle nosio na neke od najvećih evropskih fudbalskih stadiona.

Poslednjih meseci doduše Donji Petrovci su na glasu bili najviše po činjenici da u njemu žive ujaci našeg zamalo olimpijskog pobednika plivača Milorada Čavića. Njegova mati je naime od Cvjetićanina, Ličana koji su se naselili eto baš tu. I bio im je Milorad nedavno u gostima, popričao sa ljudima na seoskom igralištu.

Iz Njujorka, preko Pekinga do Donjih Petrovaca! Ne zvuči loše, zar ne? 

 

Ilija Tucić/

http://www.vm.rs/donji-petrovci-selo-u-kojem-se-autobusi-okrecu/

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here