Ekonomska stvarnost Srbije

0
669

Ne postoji ekonomska teorija za sve slučajeve života“- ističe DŽ. Hiks, samim tim ni jedinstveno mišljenje o pojedinim ekonomskim problemima. Poslednja ekonomska kriza je pokrenula preispitivanje dominirajuće neoklasične paradigme.

Ekonomisti se danas ne slažu ni oko uzroka nastanka današnje krize kao ni po pitanju mera za prevazilaženje iste.

Kovanicu Vašingtonski konsenzus, 1990. godine uveo je ekonomista Džon Vilijamson. Za objedinjene principe na kojima je trebala da počiva ekonomija latinoameričkih država i čije preporuke su kasnije primenjene na ostatak sveta, ključnu ulogu su imale MMF, Svetska banka za obnovu i razvoj i Ministarstvo finansija SAD.

Principi na kojima je kreirana neoklasična doktrina podrazumevaju-privatizaciju javnog sektora, smanjenje državnog intervencionizma, maksimalnu liberalizaciju, smanjenje poreza bogatima, smanjenje poreskih olakšica siromašnima kao i slobodan međunarodni protok kapitala. Najveću primenu, ove ideje su imale u Velikoj Britaniji „tačerizmu“, kao i tokom „reganomike“ u SAD. Posledice sprovođenja takvih mera su bile ogroman budžetski deficit, redistribucija dohotka u korist bogatih slojeva stanovništva, pad lične i investicione potrošnje, porast nezaposlenosti.

U Republici Srbiji među akterima „petooktobarskih vlasti“ 2001. godine ispoljeno je nejedinstvo o reformama, odnosno pravac kojim Srbija treba dalje da ide. U Srbiji je devedesetih godina izvršena negativna selekcija u svim sferama realnog života. To su iskoristili tadašnji biznismeni bliži političkim i monetarnim vlastima i direktori „politički podobnih preduzeća„.

Međunarodni Monetarni Fond je Srbiji nametnuo tranzitorne promene programom Vašingtonskog konsenzusa koji je u Srbiji dao jako loše rezultate. Naravno, svako je imao svoje interese. Biznismeni iz devedesetih godina su znali da tranzicija po programu Vašingtonskog konsenzusa favorizuje desetak procenata koji su na vrhu piramide da budu još (mnogo) bogatiji, a ostatak naroda (devedesetak procenata) da tone u sve veću krizu i sve veće siromaštvo.

Tranzicija po programu Vašigtonskog konsenzesa ima tri stuba: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija i prema tom programu posle ostvarivanja makroekonomske (tačnije rečeno cenovne) stabilnosti, sveopšte liberalizacije, energične i brze privatizacije, obezbeđuje se ekonomski rast, zaposlenost i spoljnoekonomska ravnoteža.

U Srbiji je posle 2000. godine, relativno lako i brzo stabilizovan devizni kurs i uspostavljena je takozvana interna konvertibilnost dinara zahvaljujući odgovarajućim deviznim rezervama.

Sprovodeći tranzitorne promene u okviru kreditno – monetarne i devizne politike, nosioci ekonomske vlasti u Srbiji, su na jedan suptilan i dosta zamagljen način, Centralnu banku zamenili monetarnim odborom (kao da smo Britanska kolonija), a čije su osnovne karakteristike: automatizam i odsustvo (diskrecione) monetarne politike, te interna konvertibilnost, uz fiksni devizni kurs a u situaciji kada je domaća inflacija mnogo veća nego u zapadnim privredama, došlo je do realne apresijacije dinara.

Na taj način naglo je smanjena konkurentnost domaćih proizvoda i na našem i na stranim tržištima. U takvoj situaciji izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan jer politika deviznog kursa čini uvoznu robu jeftinijom i konkurentnijom na srpskom tržištu.

Istovremeno, sve što se proizvodi u Srbiji skupo je i nekonkurentno i na domaćem i na stranom tržištu. Uz restriktivnu monetarnu politiku koja je prouzrokovala skok kamatnih stopa, a koji je posebno pogodio proizvodnju i izvršenu liberalizaciju domaćih cena, liberalizaciju spoljnotrgovinskog prometa i deregulaciju finansijskog sistema na tržištu Republike Srbije, značajno se povećala ponuda uvoznih proizvoda, a to je prouzrokovalo zatvaranje mnogih fabrika, pad proizvodnje i porast nezaposlenosti.

Posledično, dolazi do rasta spoljnotrgovinskog i deficita tekućih transakcija sa inostranstvom koji su veoma dinamični i zabrinjavajući. Sprovođenje Vašingtonskog konsenzusa, odnosno, zajedničke politike MMF–a, Svetske banke i Trezora SAD, podrazumeva i liberalizaciju ulaska u zemlju banaka u stranom vlasništvu.

Velika liberalizacija ulaska u zemlju banaka u stranom vlasništvu dovela je do situacije u kome se srpski bankarski sistem najvećim delom sastoji od stranih banaka. Strane banke prikupljaju domaću štednju i akumulaciju bez garancije da će ona u celini, ili bar delimično, biti i investirana u našu privredu. Realan rast BDP u prethodnim godinama zasniva se na porastu vrednosti saobraćaja, trgovine i usluga, kao i uvođenja poreza PDV, odnosno na legalizaciji dela sive ekonomije, a ne temelji se na rastu investicija, proizvodnje i poljoprivrede što je logična posledica makroekonomskih politika Vašingtonskog konsenzusa koji je nedovoljan za značajnije smanjenje nezaposlenosti.

Dakle, ono što se uveze, treba da se preveze i proda (saobraćaj, trgovina, banka). Na besmisleno precenjenom kursu nacionalne valute zapravo počiva finansijska stabilnost Srbije, a kurs dinara se bazira na stalnom prilivu deviza po osnovama zaduživanja, prodaji državne imovine i doznaka naših iseljenika iz inostranstva.

Danas, slika ekonomske stvarnosti naše Srbije je:

Makroekonomska kretanja odstupaju od svih ključnih pretpostavki na kojima su bazirani ekonomska politika, budžet i program sa MMF-om, o čemu govori i naš zahtev za novim aranžmanima. Privreda Srbije je, u recesiji, koja predstavlja fazu nepovoljnog kretanja privredne konjukture, u kojoj dolazi do opadanja privredne aktivnosti. Mere Vlade usmerene su, sve više, na smanjenje javne potrošnje, smanjenju plata i penzija tj. ograničavanju zarada i usmeravanje investicija na prioritetne oblasti.

Uz to, potrebna je zaštita siromašnih građana. Trebalo bi raditi na smanjivanju gubitaka u privredi, ali i na povećanju konkurentnosti sektora malih i srednjih preduzeća, koji je veoma značajan, jer učestvuje sa 51 odsto u ukupnim investicijama u Srbiji.

Ekonomske teškoće u Srbiji prati i demografska katastrofa jer dolazi do veoma zabrinjavajućeg procesa depopulacije (procenat smrtnosti stanovništva raste i veći je od procenta rođenih koji se smanjuje).

Jedan od prvih poteza za rešenje izlaska iz nastale krize u kojoj se našla Srbija, bila je devalvacija dinara, koja bi smanjila spoljno trgovinski deficit, pospešila izvoz, a što bi prouzrokovalo (veću) prodaju naše robe u inostranstvu, i što bi dovelo do povećanja broja zaposlenosti. Istovremeno bi se smanjio uvoz i država se ne bi besomučna (kao sada) zaduživala.

Republika Srbija se opredelila za priključenje Evropskoj uniji sa svim ekonomsko-pravnim, političkim, administrativnim i ekološkim posledicama takvog izbora. Republika Srbija može i treba da bira, odnosno da trasira strateške koordinate svog privrednog, tehnološkog i socio-kulturnog razvoja, u skladu sa zatečenim okolnostima i potrebama budućih generacija.

Štednja će oboriti plate i cene, potrošnja će opasti, kompanije će morati da smanje broj zaposlenih, što će onda još više smanjiti tražnju i još više oboriti životni standard, a političke posledice ovakvog stanja biće jačanje represivnih mera usled straha od pobune siromašnih“, ističe profesor Mlađan Kovačević.

To potvrđuju i izjave profesora na američkom univerzitetu Kolumbija i dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju DŽozefa Štiglica, koji smatra da je dokazano da mere štednje imaju štetne posledice i da to vodi Evropu u propast. Čuveni profesor ističe da je nužnost povećanje poreza najbogatijima i povećanje budžetske potrošnje kako bi se olakšao život najsiromašnijima i potstakla ekonomija.

Stoga smatram da tekuća ekonomska kriza i njene posledice, daju danas za pravo, pokretanje pitanja validnosti neoklasične doktrine.

Nevidljiva ruka tržišta je nestala a vidljiva ruka države je sve prisutnija, što implicira da neoklasična ekonomska teorija nije svemoćna. To nas danas, sa pravom, približava kejnzijanskoj ekonomskoj politici. U svakom slučaju, uloga ekonomista danas kao i njihova odgovornost od posebne je važnosti ne samo za Srbiju nego za celu Planetu Zemlju.

 

dr. Nada Kosanović *

*autorka je doktor agroekonomije i vlasnik Industrije mesa „Kosanović“.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here