Ispovest poslednjeg časovničara: SATOVIMA DAVNO VEĆ ODZVONILO

0
2036

Rumljani još imaju gde da ponesu sat na popravku. Slobodan Dedić (74) je jedini, a možda i poslednji sajdžija u Rumi.

Njegova radnja u Glavnoj ulici, punih pet decenija odoleva vremenu, uprkos novim tehnologijama koje su preovladale, naročito mobilnim telefonima, na kojima se pored sata nalazi i budilnik. Među dragim satovima koje s ponosom čuva su džepni „omega“ iz vremena kad nije bila jugoslovenska već srpska državna železnica i drugi koji je stigao iz Rusije, pravljen 1927. godine.

Iako mu je životna želja bila da postane oficir u mornarici, njegovo životno opredeljenje odredio mu je otac.
Ne samo meni, već i mojim sestrama. Rekao mi je – ti ćeš biti sajdžija, najstarijoj sestri učiteljica i drugoj šnajderka, koja i danas šije sa 80 godina u Beogradu. Četiri godine sam sedeo kao šegrt i učio zanat, a onda sam 10. oktobra 1968. otvorio svoju radnju, i tada sam bio četvrti sajdžija u Rumi – priseća se davnih godina prošlog veka čika Slobodan, dodajući da ih je sedamdesetih godina bilo najviše, sedmoro, i da su svi lepo i dobro radili, često vikendom i noću.

Bilo je raznih satova, od „zenita“, „darvila“, „omege“, „aretija“, „korteberta“. Posebni su bili i budilnici, među njima čuveni INSA.

Imao sam skoro popravku budilnika, domaći INSA iz Zemuna, njega sam radio kao učenik 1962. godine, jer mi uvek napišemo datum opravke. Doneo ga je jedan čovek, kaže on ga je budio kada je išao u školu. Popravio sam ga i kontrolisao nekoliko dana, radio je u minut tačno – priča Slobodan, koji se nije susreo sa kvarom, a da ga nije otklonio.

Kaže imao je želju da mu sin nastavi ovaj posao, ali otkad je počela digitalizacija, sve je manje posla.

Ja sam kuću napravio od svog rada, a moj sin ne bi mogao da živi u toj kući od rada, i da plaća režije i firme i kuće. Završio je ruski jezik, i živi u Moskvi, tamo se oženio. Pošto sam u penziji, radnju sam prebacio na njega, tako da mu redovno izmirujem radni staž – priča sajdžija dok ga na trenutak prekida jedna mušterija, kojoj treba da se skrati narukvica na satu. Odradio je majstor za nekoliko minuta, kaže većinom samo takve usluge i traže ili zamenu baterije. Sve je manje satova sa mehanizmom.

Pojedini eksponati iz ove sajdžijske riznice završiće jednog dana u nekom od muzeja, i to je sudbina ne samo ovih satova, već i ovog zanata.

U Dedićevoj radnji ima jedan zidni sat iz 1937. godine, koji mu je davnih godina poklonio 80-godišnji Steva Belja iz Rume. Kaže, nije hteo da uzme ni dinara za njega, jer kada bude pričao o tom satu i njemu, on tako nikada neće umreti, već će i dalje „živeti“ kroz njega.

(Smiljka Kostić / novosti.rs)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here