Zdravlje je najveće bogatstvo. Zato nas toliko i košta!
Ako počne da vas žiga, probada i slično, pa rešite da odete do najbliže ambulante, dobro se pripremite. Kad prođete visinske i psihofizičke pripreme, pozdravite se sa familijom i komšijama, pa put pod noge, pravac u dom zdravlja. Mobilni obavezno napunite, trebaće vam. Odličan je za ubijanje dosade, a i da pozovete hitnu pomoć, ako vam pozli.
Kad stignete gde ste naumili, predstoji vam savladavanje nekoliko prepreka. Prva, najvažnija i najteža, šalter. Ako u DZ ne poznajete čak ni čistačicu, stajaćete izvesno vreme sa knjižicom (i eventualno rezultatima), kao obelisk. Najbolje da stojite što bliže vratima, da bi vas pre uočili. Kad sestra prođe pored vas, ili otvori ono prozorče na šalteru, pa drekne: “Šta vi čekate tu? “ brzinom munje joj poturite knjižicu pod nos, i ništa ne objašnjavajte. To će vam u njenim očima biti veeeeliki plus. Zatim lepo pređite u čekaonicu, pošto tu više nemate šta da radite.
Ako živite u gradu, dočekaće vas prijatno klimatizovana prostorija. Ponavljam zdravlje košta! Međutim, ako živite u nekom slepom crevu od selendre, moraćete da se preznojavate, kao u sauni. Kad uđete u ordinaciju, džaba vam svo kupanje i pirkanje, ima mnogo lepo da se “osećate“. Da ne pričamo o tome da su čekaonice u seoskim ambulantama prebukirane, jer doktor ordinira 1-2 puta nedeljno (il’ to beše mesečno). Taman da se prikupe jaja, mleko, sir, poneko pilence, sve domaće i zdravo, da se preživljava u varoši od prvog do prvog.
Čekaonice u gradu, osim što su leti prijatno prohladne, razlikuju se od seoskih i po tome što se u njima pacijenti dele na dve grupe. Jedni su oni što znaju tetku od strine, čija komšinica ispija kafu sa glavnom sestrom. Ostali, rekli smo već, koji ne poznaju ni čistačicu, moraju da čekaju. U selu svako svakog poznaje, pa tih nijansi nema. Bez obzira na geografsko odredište, i u selu i u gradu, uvek je gužva k’o da je pijačni dan. Kao i svuda gde se čeka, mesto je idealno za razmenu tračeva, ali, naravno, dominiraju zdravstvene teme. Takođe, tu ćete utvrditi da su svi ovi što čekaju zdraviji od vas. Sve sam hipohondar, da se zgroziš, na šta se sve bacaju pare od osiguranja. Dok igrate igricu, odvojite uvo i slušajte šta se priča. Naslušaćete se gluposti i arhigluposti, ko se sve izlečio čudotvornom vodom, i o onim magnetima što leče od reume i svega ostalog, a najviše od života. . . .
Obavezni inventar svake čekaonice je osoba, uglavnom ženskog roda, u prezrelim godinama, koja se razume u S-V-E, ali baš u sve!
Dok ste u čekaonici morate biti dvostruko oprezni. Prvo, u opštem žamoru može da se desi da ne čujete kad vas prozovu. Drugo, stalno odnekud izviru likovi koji mogu biti uzrok da se vaše čekanje oduži u nedogled. To su oni samo-da-nešto-pitam-doktora, ili brzo-ću-ja-samo-da-doktor-vidi-rezultate. Oni poznaju tetkinu strinu i idu preko reda. I ostanu unutra, pa dve-tri svetlosne godine. Da! Usput, ako se upustite u razgovor, (lepo vam kažem, baterija na mobilnom mora da bude puna!) dobićete par dijagnoza od prisutnih, sveznajućih persona, penzionerske provenijencije. Ne znam šta one traže ovde, kad sve znaju bolje od doktora, što se ne leče sami?
Napokon, kada uđete u ordinaciju, sve vreme ovog sveta je vaše. Ima da pričate, k’o Aleksa Žunić, sreski špijun, sve od početka, od 6 sati kad ste ustali, pa kako vas je previjao stomak i šta ste sinoć večerali. . . .
U to vreme doktor će završiti sa popunjavanjem kartona prethodnog pacijenta. To im je omiljena fora, prozovu vas, a još završavaju papirologiju onog pre vas, kao, joj, što smo zatrpani poslom. Kad, konačno, obrati pažnju na vas, posle letimičnog pregleda, reći će vam da se ne brinete, nije ništa ozbiljno. Uprkos tome, prepisaće vam gomilu lekova. Jedan, eventualno dva, platiće socijalno. Ostalih 15 moraćete da kupite. Kao da i ona dva niste već platili kroz obavezno zdravstveno osiguranje.
Sad ponovo na šalter. Overa recepata traje k’o zidanje Skadra na Bojani. A sestra – ljubazna. Ne, ne nasedajte! To se ona raduje što će vam uskoro videti leđa. Usput svratite u apoteku. Umorni ste, mrzi vas da obigravate sve ostale, pošto u ovoj nema svih lekova. Zato uzimate šta ima, pa kući.
Kad vam se, uz kaficu, razbistre misli, počnu da naviru pitanja. Šta ste, uopšte tražili u ambulanti, kad vam nije ništa. I što ste dopustili da se ona dileja od doktora uči na vama. I tu dolazimo do ključne premise za našu reformu zdravstva. Šta će, bre, nama doktori, medicinski fakulteti, i svi oni klinički centri, kad se u Srbiji sve svodi na samo dve dijagnoze i dve terapije. Ako vas probada, žiga, boli zub ili glava, dijagnoza je jasna: “u’vatila te promaja, sine“. Sve ostalo je “od sekiracije’‘. Što je najvažnije, ne treba vam doktor Haus, kad te dve dijagnoze može da vam postavi svaka srpska baba. Što starija baba, pouzdanija informacija! Terapija, adekvatna, tradicionalna: rakija i beli luk! Može pojedinačno, može zajedno – nema interakcije, a (ne)željena dejstva… pa, brzo prođu.
‘Ajd’, u zdravlje!
Kada neko želi profesionalno da se bavi novinarstvom, pritom imajući nameru da iznese informacije na objektivan način, jasan i nedvosmislen, što je, čini mi se i smisao novinarstva, on najpre prikuplja materijal, odnosno građu za takav tekst, pritom ga sa velikom stručnoću, birajući svaku reč i rečenicu iznosi javnosti.
U ovom slučaju, prvo je postavljen senzacionalistički naslov, usled kog čitatelji stiču utisak da je u pitanju važna vest, informacija, spoznaja, a ne blog, odnosno subjektivan utisak autora o nekoj temi. Dakle, tekst je satiričan i šaljiv, ali kada se prenese masi koja je na našem podneblju prevashodno nižeg obrazovanja, a često kupi informacije „zdravo za gotovo“, sa lakoćom će poverovati u zablude iz ovog teksta.
Naime, zdravstveni sistem u našoj zemlji bio bi idealan, lako primenjiv u praksi kada bi postojali materijalni, ljudski i drugi resursi. Zašto ti resursi ne postoje u dovoljnoj meri, sa pravom je potrebno kriviti najvišu vlast, zakonodavnu vlast, koja ceo sistem i definiše.
Ono na šta se najpre žale pacijenti je čekanje. Istina je, u zdravstvu se oduvek čekalo. Danas je izgleda jedino nezamislivo da se čeka na pregled, dok su sva druga čekanja zanemarena, počev u supermarketu, pošti, opštini itd. U zdravstvu pak, nemoguće je ustanoviti režim po kome ne bi bilo čekanja. Kada pacijent ode na šalter službe opšte medicine, sa željom da zakaže pregled za stvar koja nije hitna, recimo hroničan bol u ramenu, kontrola krvnog pritiska itd, zakazuje upravo da ne bi čekao. Dan, dva, pet. Sa druge strane, pacijent koji ima jake bolove, visoku temperaturu, malaksalost, nesvesticu, tretira se kao HITAN. Zagarantovano pravo tog pacijenta je da se primi preko reda, čak i na teret zakazanog pacijenta koji nije hitan. Dakle, hitan pacijent NE ČEKA. Ukoliko hitni pacijenti postoje, postoji mogućnost da ćete čekati između pola sata i sat vremena, od predviđenog termina, na šta vas tehničari na šalteru svakako upute.
Nažalost, manja čekanja bi postojala samo u slučaju većeg broja zaposlenih, više prostorija itd. Pacijente, koji „preko reda“ ulaze ne simpatiše niko od osoblja, lekar posebno i najčešće ih vraća ili da sačekaju kraj smene ili da zakažu neki termin. Najčešće. U slučaju da je neko preko veze došao, takvi pacijenti se takođe ostavljaju za kraj smene, osim toga ne dolaze svaki dan takvi.
Pacijenata zaista ima svakodnevno, sa lošijim higijenskim navikama, onemoćalih i starih, lica nepokretnih, zaraznih, ali ma koliko da to smeta ostatku čekaonice, posebno ne pada lako lekaru i tehničaru koji te pacijente zbrinjava. Dužnost je svakog pacijenta zapravo da ima svest o tome, da se na pregled ide čisto odeven, okupan, urednog zadaha i da se izbegava hrana sa belim lukom. Naravno, ko može. U kakvim uslovima čekaju pacijenti, u takvim istim uslovima radi celu smenu stručni kadar. Naravno da ni lekar, ni tehničar nisu proneverili novac za klima uređaj ili račun za grejanje, pa nastavili da rade u neljudskim uslovima. NIJE DO NJIH!
Kada vas već prozove, dok bude popunjavao tuđi karton dok ste vi u ordinaciji, znajte da će se to desiti i nekom sledećem pacijentu, a popunjavaće vaš karton. Razlog leži u tome da bi upravo pacijenti kraće sedeli u čekaonici, a da biste se za to vreme dok se karton popunjava raskomotili, otkopčali, ugasili telefon i psihofizički pripremili za pregled. Pritom, niste ni svesni da je lekar već popunio jedan vaš karton, elektronski, jer ga na to obavezuje sistem, da piše i kuca jednu te istu anamnezu, pregled i terapiju. Pa vi nastavite da se žalite na lekare da odugovlače posao.
Lekovi koji se doplaćuju. Nažalost, nije lekar odlučio da li će „Cefaleksin“ ići o trošku države, ili „Metafex“ neće. Lekar od toga nema nikakvu satisfakciju, radi samo onako kako ga fond obavezuje, dakle po pravilima. Kada „ne želi“ da vam prepiše antibiotik, za golicanje u grlu, ili da vas prosledi internisti, dermatologu, to SIGURNO nije hir, to je naprotiv iskustvo, znanje koje je stekao ispitima položenim na medicinskom fakultetu i stečenom diplomom, i dalje svakako jednom od najteže zarađenih fakultetskih diploma. Kada vam kaže da je sve u redu sa vašim zdravstvenim stanjem, pokušava da vas smiri i opusti jer vidi po vašim pokretima i govoru zabrinutost. Čak i kada su ozbiljnije dijagnoze u pitanju, velika većina je danas rešiva ili bar održiva.
Prema tome, poštovanom autoru želim da, kada ubuduće reši da blati primarnu zdravstvenu zaštitu, na koju je prisiljen da ga leči, najpre dogovori intervju sa doktorom ili tehničarem, te da dobije najpreciznije informacije kako da se poteškoće, na koje su nažalost osuđeni svi pacijenti, najlakše prevaziđu, zatim da se otklone zablude a procedura olakša. Potom, da se sa takvom pričom izađe „in public“, jer je ceo ovaj tekst, malo dostojan ozbiljnog posla kojim se bavite i škola koje ste sigurno pohađali. Zapravo, tekst izgleda kao samo jedna pisana verzija te „trač partija“ koju ste pomenuli. Mada to valjda i jeste suština blogova.
Svim drugima i Vama, želim da VERUJETE svojim izabranim LEKARIMA, jer rade izuzetno odgovoran posao, u često izuzetno lošim uslovima, za platu izuzetno malu za ozbiljnost posla, pri izuzetno loše primenjenim zdravstenim sistemom, izuzetno bombardovanim senzacionalističkim tekstovima o lekarima čudovištima, anđamama, korumpiranim i bez znanja, u sredini koja izuzetno voli da sve probleme sa kojima se susreće svali na leđa belog mantila, ipak ČASNIM ljudima koji u ovoj farsi od sistema ipak nalaze načine da pomognu pacijentima na najbolji, mogući i dostupan način. Svako dobro.
Vidi se da ste podrobno analizirali tekst I da vam ništa nije promaklo. Svaka čast! Što se senzacionalizma u naslovu tiče, originalni naslov koji sam dala tekstu počinje posle znaka pitanja. Sami ste rekli da je tekst satiričan i šaljiv, te ga, s toga, ne treba uzimati toliko k srcu i zdravo za gotovo. Uostalom, cilj satire jeste da preuveličavanjem ukaže na negativnosti u društvu. Naravno, da nije sve uvek tako kako u tekstu piše, ali… daleko od toga da se možemo pohvaliti da živimo u “najboljem od svih svetova.“ Satiričar, ponavljam, karikiranjem i preuveličavanjem kritikuje društvo i sistem, što je daleko bolje nego “okopavati sopstvenu baštu“.