Dobro došli na Sremskomitrovački portal
logo


Koliko često u glavi vam se javi onaj glas koji kaže: „Eto, opet nisi uspeo?“,  „Kako si mogao da propustiš tako važnu priliku?“, „Ti to nećeš moći?“…. Ukoliko ste nekada razgovarali sa drugim ljudima o tome, sigurno su vam samo retki saopštili da im se to nikada ne dešava ili tek nekolicina njih samo ponekad dopusti da ih ti unutrašnji progonitelji odvoje od cilja koji su sebi postavili.

PIŠE: Jelena Dragičević Berat, psihoterapeut

Koja je moć ovih goniča i odakle su se oni uopšte stvorili u našim glavama?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo se vratiti u prošlost, tj. najranije godine vlastitog bivstvovanja. Ukoliko se setite onog perioda kada ste kao mali nespretno pokušavali da sakupite svoje igračke, a onda vaša majka došla i to uradila tri puta brže ne obraćajući pažnju na to što ste vi to isto želeli da privedete kraju ili kada ste u osnovnoj školi bili ponosni na vlastiti pismeni sastav, a onda vaš učitelj taj isti ocenio sa čuvenim četiri plus, pronaćićete te prve povode za početak sumnje u vlastito postignuće i ličnu vrednost.

U ovakvom ponašanju za nas značajnih autoriteta nalaze se koreni tih unutrašnjih goniča i posledično nedostatka samopouzdanja jer onako kako su se važni drugi, tj autoriteti odnosili prema nama tokom života, mi ćemo taj ciklus nastaviti i na isti način tretirati sebe i vlastita postignuća. U zavisnosti od toga koliko je bilo tih sabotirajućih i sumnjičavih poruka, biće i stepen našeg samopouzdanja i  slike o sebi.  Ovde je važno napomenuti da je tokom odrastanja jedan od glavnih zadataka roditelja da nauče dete da pravi razliku između sopstvenog bića (osobe ili ličnosti) od onoga što radi (misli, oseća, želi, postupa, stvara, itd.) ili je uradilo.

Na taj način dete će naučiti da adekvatno shvati kritiku  u čemu će mu roditelji pomoći tako što će uvek kritikovati samo loše ponašanje, ali nikada ne i dečiju ličnost (npr., ako je dete nešto pogrešno uradilo, nikada mu ne treba reći: “Smotanko“, već “To si smotano uradio” jer u prvom slučaju kategorija je nepromenljiva, lepi se za ličnost i dete će u svakom narednom izazovu sebe posmatrati kao smotanka koji mu nije dorastao. U drugom slučaju ono će sebi ostaviti mogućnost da pokuša da ovaj put to ne uradi smotano.).

Osobe koje su imale iskustvo ovakvog vaspitnog tretmana i tokom života se sretale sa pozitivnim potvrdama vlastitog bića i negativnim komentarima na vlastite postupke koji nisu bili ok, razviće visok stepen samopouzdanja i pozitivnu sliku o sebi. One će naučiti da veruju u sebe i u situacijama kada stvari ne krenu očekivanim tokom, davaće sebi dozvolu da pogreše jer će naučiti da nisu “pogrešni, već pogrešivi”, tj shvatiće da njihovi postupci mogu biti pogrešni dok su oni kao ličnosti i dalje vredni.  Ovakvim odnosom i stavom prema sebi, neće ostavljati mnogo prostora vlastitim goničima u samosabotaži i posledičnom odustajanju od postavljenih ciljeva.

Međutim, za sve ostale koji imaju nisko samopouzdanje i nedovoljno razvijenu pozitivnu sliku o sebi važno je napomenuti da je promena ovakvog stava moguća. Da bi se ućutkali unutrašnji goniči i napravilo mesta pozitivnom odnosu prema sebi, potrebno je unutrašnjem goniču dokazati da greši, uvežbati samonegovanje i verovati u sebe. Sve ovo može biti dugotrajan proces koji zahteva i sistematičnu stručnu pomoć,  te ukoliko se obratite stručnjaku možete spoznati put istinskog samopouzdanja.

 

Jelena Dragičević Berat
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120

Ostavite komentar

*

captcha *