Lek za slomljeno srce je u nama samima

0
393

Najčešće se pojam slomljenog srca povezuje sa raskidima, tj prekidom ljubavnih veza.

Medjutim, srce mogu da slome i gubici drugačije prirode, od onih kada ostanemo bez neke važne i značajne stvari u svom životu za koju smo se dugo i teško borili, do onih velikih i konačnih gubitaka voljenih prijatelja, rodjaka ili članova porodice. Iako svaki od pomenutih gubitaka ostavlja veliki i dubok trag, najčešće se u stvari pominju oni koji se vezuju za prekid emotivnih veza jer kao da se čini da kad su ti gubici u pitanju, ljudi teško pronalaze način da sa njima izadju na kraj.

Možda i zbog toga što u slučaju emotivnih gubitaka i raskida ljubavnih veza, osoba obično sebe vidi kao krivca za pomenutu situaciju i tako posledično dolazi do toga da sebi ne dozvoljava da situaciju sagleda na pravi način, uvidi realne činjenice, dozvoli sebi sve nadolazeće neprijatne emocije, preboli i uteši sebe, pa na posletku krene dalje  oslobodjena svih „repova“ prethodno okončanog ljubavnog odnosa.

Prekid ljubavnog odnosa nikada nije lak, posebno ako je za osobu bio veoma značajan ili je sa partnerom prošla odredjeni deo svog životnog puta.

Tada su zajednička iskustva brojna, emocije koje ih prate intenzivne, pa samim tim i žal koji novonastala situacija izaziva može biti veoma intenzivan i osećaj nesnadjenosti u novonastaloj situaciji može biti dodatno potkrepljen prazninom i „viškom“ vremena koje se neplanirano stvorilo u životu pojedinca.

Kada su u pitanju baš gubici koji su posledica raskida ljubavnih veza, čini se da okolina najčešće i ne pruža adekvatnu podršku. Veoma često mogu se čuti rečenice tipa: „Nije to ništa“, „Proći će to samo vremenom“, „Klin se klinom izbija“…

Zapravo je svaki od ovih dobronamernih saveta nesvrsishodan i netačan jer kako je moguće da napuštanje od strane voljene osobe nije ništa ili da će taj bol i tuga sami proći?! Neće i to ne treba ni očekivati. Ne treba očekivati ni da ćete ako iz jedne veze brzopleto pohrlite u drugu sve će proći i stare rane će automatski biti zaboravljene. Te rane ne mogu imati automatsko zaceljenje jer kao i svaka rana ona zahteva vreme oporavka i adekvatnu negu.

Nakon očekivanog prvobitnog šoka, u procesu zaceljenja je suočavanje i prihvatanje svih neprijatnih emocija koje su raskidom nastale jedan od narednih i važnih koraka. 

Suočavanje sa sopstvenim bolom ostavljenoj osobi daje dozvolu da ono što se dogodilo je za nju težek i značajan gubitak. Može se javiti želja za plakanjem koju ne treba sabotirati i gušiti. Suze su u ovom trenutku potrebne jer olakšavaju proces suočavanja sa novonastalim bolom.

Kada smo u ovakvom stanju, nikako se ne treba ljutiti na sebe, kriviti se ili osudjivati jer baš takav odnos prema sebi tada može produžiti agoniju i otežati proces zalečenja. Mnogo je korisnije i bolje sebe utešiti, npr tako što ćemo sebe zamisliti kao povredjeno  i uplašeno dete kome su podrška, ljubav i nežnost preko potrebni. Kada sebe zamislimo baš tako, mogu se spontano javiti i želja da sebi ugodimo, učinimo nešto za sebe što znamo da volimo i u čemu uživamo.

Možda se čini da za ovako nešto se ne mogu pronaći snaga i volja, ali je važno ne požurivati sebe, ograničavati se i na silu gurati napred. Treba dati sebi vremena onoliko koliko je potrebno. Ne postoji standard koji govori koje je optimalno vreme tugovanja u slučaju raskida, niti da ako se ono produži, to predstavlja izvesnu patologiju.

U vremenu tugovanja, nije preporučljivo osamiti se potpuno i prekinuti sve kontakte. Možda šira okolina i ne zna da pruži najadekvatniju podršku, ali svako od nas ima bar jednog dobrog prijatelja ili člana porodice koji će umeti da sasluša saosećajno, čuje taj bolni unutrašnji glas osobe koja je u očajna zbog gubitka i pruži baš onakvu podršku kakva je potrebna.

Medjutim, pored podrške, ponekad ćete možda poželeti da ipak i budete sami. Nemojte se plašiti ovakvih trenutaka jer baš oni mogu poslužiti za vraćanje vlastitog duha i tela u ravnotežu. Potrebno je obezbediti da vam u tim trenutcima bude udobno sa sobom, da radite ono što vam prija i u čemu se osećate rasterećeno i lepo.

Sve pomenute faze i aktivnosti imaju za cilj vraćanje ponovnog poverenja u sebe, budjenje ljubavi i naklonosti prema sebi, kao i posledično vere u mogućnosti samostalnog funkcionisanja u svetu kao odrasle i socijalno adaptirane osobe koja je u stanju da se brine o sebi i na pravi način zadovolji svoje potrebe i želje.

Kada se proces tugovanja završi na pravi način, bez obzira na redosled opisanih aktivnosti, snaga i vera u sebe se postepeno vraćaju, a osoba oseća da je došlo vreme za nove početke jer snagu isceljenja je pronašla u sebi i tako na pravi način prežalila izgubljeno. Tada je spremna da krene dalje.

Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here