Mačvanska KOLEBA: mesto gde se susreću mitovi i istorija

0
908

Mačvanske kolebe verovatno su poslednja magična mesta u Srbiji. U njihovoj misterioznoj hladovini, prepliću se sećanja, mitovi i istorija uvek avangardnog mačvanskog seljaka.

Sa mentalitetom ratara i stočara, ali i najizdržljivijeg vojnika, koji istovremeno veruje u vile i vilenjake, on u svojoj kolebi (ravničarskom katunu) vekovima plete atmosferu za inspiraciju običnim ljudima, ali i velikim umetnicima ravnice, od Janka Veselinovića do Milića od Mačve.

Najstarija i jedna od retkih koleba koje još nije načeo zub vremena pripada Milanu Bati Paviću, a sagrađena je 1817. godine, odmah posle Boja na Dublju 1815. godine. Pavić kaže da su je podigli njegov pradeda Todor, sa svojim ocem Ljubinkom i braćom Spasojem, Markom i Marinkom. U zadružnim porodicama toga vremena, bio je običaj da jedan od braće, tokom čitave godine kolebari, odnosno brine o stoci i usevima.

Možda je još negde ostala neka zakorovljena koleba, ali za ovu moju kažu da je poslednja u kojoj se još živi – priča nam uz širok osmeh Bata Pavić i nudi nas likerom od višnje i dobrom šljivovicom, a sa ponosom nam pokazuje i „kolebarski šporet“. – Nedavno sam otvorio sezonu kolebarenja i tu sam do jeseni. Kuća i porodica su na oko pet kilometara odavde, ali meni je ovde najlepše.

Objašnjava da koleba (natkriljena dudom starim takođe 200 godina), za konstrukciju ima takozvane drvene vence. Opletena je, pa oblepljena glibom (blatom), pomešanim sa pšeničnom plevom, što je neki vid izuzetno čvrstog narodnog maltera. Pokazuje nam golubarnik sa „lepezanima“ i otvara vratanca, a oni kao da su to čekali – da prhnu na slobodu i posle samo nekoliko časaka – zasednu na vrh krova.

Možete li da zamislite Mačvu iz mog detinjstva! Ni nalik na ovo danas. Brestovi i jasike – po 50 metara. Sa nebom se svezali. U četiri po podne već padne mrak. Tu sam, sa bratom Stoletom (Stojanom), često čekao roditelje dok rade u polju. Mi mali, pa se uplašimo i zaključamo vrata. Tako u strahu i pospimo, a otac i mati kad dođu, u taljigama moraju da spavaju, jer ne čujemo ni lupnjavu ni dozivanje – priča Bata Pavić.

Seća se i kako su oštre bile zime u ravnici, pa majka Ika ustaje noću da loži zidani šporet, takozvani međedar, da se deca ne posmrzavaju.

Zvala se Živka, a ja sam je zvao Ika i tako je ostalo među nama to prisno ime. Kad je viknem mati ili majka, nekako mi tuđe. A kad viknem: Iko!, dika mi – pravi Bata ovu dirljivu digresiju, ali se brzo vraća temi. – A mi poležemo po krevetu popreko, kao prasići! Koliko može da nas stane? Može petoro!

– Ma i desetoro kad je hladnije – nadovezuje se šaljivo prijatelj iz detinjstva Dragorad Ercegovčević Baća, koji sa Batom provodi najviše vremena „kod kolebe“ (ovo je mačvanski lokalni način izražavanja).

Na pitanje zašto objekat ne nazivaju koliba sa i, kako se pravilno izgovara, Dragorad Ercegović Baća nam stručno objašnjava:

Znate li kad se kaže da vam nešto treba ko (h)leba, ko-leba, koleba… Iz takve preke potrebe su nastajali ovakvi kućerci, i zato nose taj, pomalo simboličan naziv. Koliba je za bostandžije, a ovo je nešto sasvim drugačije – priča nam Ercegovčević, koji i sam ima kolebu na tromeđi Zminjaka, Očaga i Klenja.

Sećaju se kolebari vremena teškog i gladnog detinjstva, odmah posle Drugog svetskog rata, kada su mačvanski domaćini, listom bili prinuđeni da predaju „nareze“ (porezi i nameti nove vlasti). Više gladni nego siti, obučeni u košulje od grubog platna, obuveni u opanke, takozvane nišlijke, koji su se pravili od stare gume skinute sa točka automobila…

I tada su im kolebe bile utočišta.

A još unazad, pripovedaju i o vremenu kada su ove kućice nastajale. Bata nam prepričava porodičnu legendu o njegovoj babi, koja je sa ženskim detetom „pošla kolebi“ u gluvo doba noći da peče hleb. I u gustoj šumi srela vile! Pronašla i vilinsku kašiku, tanku i savitljivu, kao sa je od voska. Ali „glupo žensko“, veli, nije mogla da joj shvati namenu na vreme. Shvatila je navodno kad se dete razbolelo i umrlo. Kada se poverila ženama, one joj kažu: „E, glupa ženo! Pa trebalo je samo malo da nahraniš dete iz vilinske kašike i ono bi ozdravilo…“

Lepe su i priče o spletenim grivama koje je Bata viđao kod svojih „besnih“ konja. Narodno je verovanje da im vile noću spliću grive u „riblje kosti“. Jutrima ih rasplitao i sutradan nalazio još lepše „frizure“. Otac ga je, veli, upozoravao: „Raspleti, raspleti još jednom, pa neka tebe noću jaše“ (vila)…

Sećaju se mudri starci i kako su im očevi tokom Drugog svetskog rata na jedna vrata puštali četnike, dok na druga izlaze partizani. A sutradan obrnuto. Znali su, vele, jedni za druge, ali nisu hteli da znaju. Kao da je i danas nešto drugačije, vajkaju se.

Na izlasku iz ovog svojevrsnog hrama prirode, dobijamo list omana, mesnat i dugačak, sveže ubran iz jedne leje. Dobar je protiv kašlja i bronhitisa, ali Bata veli da je, ipak, najbolja zaštita od veštica. Od njega nijedna „ne sme kolebi ni da priviri“, zbog čega on mirno spava.

A njihov treći drug Miodrag Đukić, koji nam se pridružuje kad se već gotovo opraštamo od kolebara, otkriva nam tajnu – sva trojica pevaju u izvornoj grupi „Dubljanski zvuci“. Veli, bio je knjigovođa, pa otišao u penziju, ali i dok je radio, nigde se nije mogao tako dobro odmoriti, kao kad sedne „kod kolebe“.

Aleksandra Delić /

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:603086-Koleba-mesto-na-kom-se-preplicu-mitovi-i-istorija

 

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here