Dobro došli na Sremskomitrovački portal
logo


Odlaze ljudi, deca, žene… Masovno odlaze. Migracija naroda. Zbog koga? Više nije ni važno… Jer, ti koji su nas razvitlali po svetu, borili su se, gladovali, štrajkovali glađu, i – sad su siti.

A mi smo siti njih i njihovih kvazi, šatro pa i pravih štrajkova glađu.

PIŠE: Milijana Barjaktarević

Ovaj narod ne mora da koketira sa glađu. On je zapravo gladan i prinuđen da mrzi onog koji danas ima da se najede. Ne moram da odem odavde da bi me tukla nostalgija za starom dobrom domaćom kujnom. Ona meni nedostaje i ovde!

I sklonite od mene recepte i linkove i stranice sa dobrim jelima sa špecijama sa starom bakinom kujnom, jer ja nemam čime tradiciju poštovati.
Koliko je u meni znanja, toliko je u meni tuge da deci ne mogu da pokažem kako se pravi dobro srpsko jelo svaki dan, kako se zasladi kolačima posle ručka kao nekad. Ima li danas zaposlenih a zadovoljnih majki koje dođu kući, usput kupe sve što treba, i decu uče kulinarstvu, s akcentom na domaću kujnu? Dal’ mirišu kuće i dvorišta na pečenu rogu, il’ mirišu samo neke, jer se nema kad, jer se nema od čega, jer se oni na kojima svet ostaje, davno slade tuđom instant kujnom?

Meni nedostaje i miris roštilja i ukus vina i kikot društva koje se valja na proplancima Fruške Gore, a nisam otišla, ne nisam daleko.
Ja hoću i pogačice s droždinom i salčiće i doručak s džigericom dan nakon svinjokolja. Ja hoću i Vasinu tortu i praseće pečenje za Uskrs. Ja hoću da postim al’ zato što verujem, ne zato što moram…

Hoću zauvek da vrcamo med i pečemo rakiju, grejemo se u planini kuvanim vinom.

Neću, bre, da idem, nemojte me terati, tamo nema aromaterapije mirisima starog lonca i okrnjene šerpe. Nemojte ljudi da mi oduzmete pravo da česnicu pravim ovde! Ne dajte mi da ne gledam kako deca nose Uskršnja jaja po komšiluku. Nemojte im oduzeti tu čast da položajnici u Božićno jutro budu, svojim bakama i tetkama…

Pustite vi mene da mirišem behar ovaj, da ulicama lipa hodam, da jorgovan u ćup stavljam. I šta vas briga što miris močvare volim, što se još smejem kad vidim balegu na putu. Pustite vi mene da šišarke četinarskih šuma skupljam, neću ja to nigde voleti ko ovde. Jer mirise šuma naših nosim, nigde takvog parfema nema.
I volim još jedan miris samo, a tamo ga nema.

Miris zapaljene sveće u crkvi, na slavi, na venčanju, krštenju i na groblju. E taj miris ne dam vam gospodo, pa prodajte dušu svoju, meni moju ostavite, ne dirajte u korene moje! Pa ne dam vam bre!

Da, JA vam ne dam, ja – niko i ništa po merilima vašim, ali ja – praunuka ove zemlje. I majka dece ove zemlje.

Ostavite komentar

*

captcha *