Sećate li se nekadašnjeg sistema vaspitavanja u školi? Kad nisi dobar, pružiš dlan pa učitelj udari packu. Kad baš, baš nisi dobar, onda klečiš na kukuruzima u ćošku. Sam. Posramljen. Uplakan i balav. Pod „nisi dobar“ ne mislim na nestašnu nego na kvarnu, podmuklu decu.
Đaci mlađe generacije, dobijali su samo packe, eventualno izvlačenje za uši, ali se dobro sećam tih priča o tome kako prolaze deca koja udaraju na kvarno, koja nisu dobri drugovi, koja ne znaju da podele užinu, koja su samoživa i razmažena do bezobrazluka. Nekad se pokvarenost lečila tako, batinama, nekad rečima.
Jedno je sigurno, nikad nije izlečena. U to se uveravam svakog dana kada vidim u šta su izrasli.
Izrasli su u još gore ljudske karikature.
Pre neki dan, ušla sam u market u jednom gradskom naselju, veliki market, prepun rafova i proizvoda, sve što ti treba – ima, radnika – ima, sve normalni i ljubazni ljudi. A, onda spazih jednu stvar, nema nijedne stolice.
Gledam kod kasa, oko kasa… NEMA! Žene kucaju račune stojeći. Ništa mi nije jasno. Kako sad to? Možda je gazda sav novac potrošio na nabavku opreme i proizvoda, pa nije bilo za stolice? Možda su se polomile od mnogo sedenja pa čovek otišao da kupi nove?
Možda su to neke nevidljive stolice? Možda im stolice uopšte ne trebaju? Možda nije teško stajati po deset sati i kucati račune? Možda je do mene? Možda sam ja lenja i nenaviknuta da toliko dugo stojim bez mogućnosti da dobijem jednu stolicu? Tronožac?! Panj?!
Panj, da, da, panj! Onda shvatih! Gazda je panj! Panjina!
Ista ona što je klečala na kukuruzima u školi kad je podmetala drugarima, kad je napucavala loptu na njih, kad je ispod oka gledala i smejala se iznošenoj haljini svoje drugarice. Sve mi u trenutku postade jasno. Izađoh napolje.
Setih se i svih onih sportskih radnji, mobilnih operatera, i da tamo ljudi isto tako stoje. Jer, što bi posao koji se radi sedeći tako radili? Neka stoje, nisu vredni stolice! Zašto biti normalan poslodavac i čovek, kad je tako lako biti nečovek?
Zar ne bi i radnici bili bolji i zadovoljniji kada bi se prema njima ophodili sa poštovanjem, fino, dostojno čoveka? Hiljadu zašto i hiljadu besmislenih zato.
Eto, došlo je vreme da ti balavi „nedrugari„, mogu napokon da pokažu koliko su moćni, koliko su napredovali od malih kretena do velikih kretena. Mogu slobodno da stanu i ponosno pokažu koliko su veliki na ljudskom otpadu! Mogu! Dok ne potonu i ne postanu materijal za reciklažu.
Jer, tako to ide…
(Danijela Milićević)
Macak u mh, a da se ne prica o prepravljenim rokovima upotrebe… panj panjina I pojavom
Upravo tako, jer nasi „poslodavci“ se vode time da uvek ima nekog posla a nikad vremena za predah pa cak i pauzu kad imas , koja ti je propisana na 30 min , i to moras da iskoristis onako narodski receno „s’nogu“ da ne bi slucajno te neki sef video da koristis celu pauzu a posla na pretek. Radio sam u trgovini i znam sta je to , da bude veca zalost ubijem se na poslu od rada odem do racunara i sednem nesto da odradim naidje sef-menadzer i vidi mene kako sedim i to postane najveci problem bez obzira na ono prethodno sto sam uradio……