Dobro došli na Sremskomitrovački portal
logo


Kažu da u životu ništa nije slučajno i da se sve dešava s nekim razlogom. Ja mislim da nije slučajno da je u našem gradu baš u februaru nastupila „renesansa“, bar što se muzike tiče. Nije sigurno slučajno da mi baš oba intervjua za redom budu s divnim i uspešnim damama iz sveta muzike.

Talija koja je inače boginja muzike, plesa i pesme je verovatno presudila da naša sledeća Mitrovčanka bude Tamara Pajkanović, koja je nedavno u gradskom pozorištu održala koncert sa mališanima iz Muzičke školice „Vivak“.

tamara3Tamara kad se javila ljubav prema muzici i pevanju kod tebe?

Čini mi se, od kada znam za sebe. Nisam sigurna da li sam prvo progovorila ili odmah počela da pevam (osmeh) ? Muzika mom životu daje smisao od rođenja.

Šta je najbitnije da bi se postalo dobar pevač?

Neosporno talenat, zatim veliki rad i posvećenost. Ne zaustaviti se kod prve prepreke i nikad ne prestati sa radom na sebi. Ne treba dozvoliti da ti je nešto “teško“ da uradiš. To zaustavlja svaki korak u budućnost. Ono što je neophodno, a često se zaboravlja, jeste podrška. Podrška roditelja, prijatelja, onih koji su ti bitni. Ponekad se iznenadimo kada ona izostane, ali i to je dobro. Sve se složi baš onako kao treba.

Već čitav niz godina vodiš muzičku školicu „Vivak“. Kako je sve to počelo i da li možeš nešto detaljnije da mi kažeš o muzičkoj školici „Vivak“?

Počelo je jednim, slučajnim, razgovorom sa tadašnjim direktorom Muzičke škole Slobodanom Radivojevićem, njegovim pozivom na koncert i mojim prepoznavanjem životnog puta. Nakon toga, slike su se samo ređale. Veliki broj dece, koncerata na stotine, gostovanja, druženja. Puno ljubavi, radosti, prijateljstava.

tamara2Sve je počelo slučajno, mada moj primer pokazuje da slučajnost ne postoji, i traje više od dvadeset godina. Sada je Vivak postao privatna Školica muzike „Vivak“ koju pohađaju deca od tri do petnaest godina. Pridružila nam se i Valentina Tadić, profesor etnomuzikologije, koja leti kroz školicu baš kao pravi vivak, što sada i jeste i Vesna Stojšić, profesor violine.

U školici radi više horića različitog uzrasta. Imamo školicu violine za decu od tri do deset godina, solfeđa za decu od sedam do „sedamdeset sedam godina” (osmeh). Pomažemo deci da se izraze kao horski pevači, ali i kao solisti. Da izraze svoja osećanja kroz muziku, pravilno govore, grade svoje samopouzdanje, pokažu svoje glumačke sposobnosti, žive okruženi ljubavlju i pažnjom. To je ono što im možda i najviše treba. Učestvujemo na domaćim i međunarodnim muzičkim festivalima , osvajamo brojne nagrade , snimili smo naš ce-de, gostovali u raznim televizijskim i radio programima, primamo puno poziva i rado smo viđeni gosti…

Planiramo nove aktivnosti u kojima deca mogu pronaći svoja interesovanja.

Koje pesme najčešće pevate? Od čega to zavisi? Kakav je to osećaj za tebe i decu kad ste na sceni i pevate? Kakve su vaše emocije tada?

Školica „Vivak” leti kroz sve žanrove, osim novokomponovane muzike. Od dečje pesme, preko pop, rok, izvorne, starogradske muzike. Šta ćemo pevati, zavisi od uzrasta dece i njihovih muzičkih sposobnosti. Odabir pesama se prilagođava uzrasnoj grupi, vodi se računa o rasponu njihovog glasa, temi koja se u pesmi obrađuje (tekstovi su nam izuzetno važni), prilici u kojoj pevamo.

Sve što uradimo predstavimo na sceni koja je postala deo našeg svakodnevnog života. Deca nemaju problem sa izlaskom pred publiku, raduju se nastupima i potpuno slobodno dele svoje emocije onima koji ih vrlo rado slušaju. Kroz nastupe se na neki način i igraju, te sve dok je tako biće i sjajnih rezultata.

tamara7Koliko inače dece peva u „Vivku“? Da li se već sad mogu naslutiti moguće pevačke „zvezde“ da tako kažem, jer koliko te poznajem ti odlično umeš da prepoznaš muzički talenat?

Imamo preko stotinu dece i stalno se javljaju novi članovi koji žele postati „ptice pevačice”. U “Vivku” se ne gleda kroz decu, nego u decu. Svako dete ima svoju specifičnost. Neki talenti vam se nametnu u startu, a neke prepoznate kroz druženje i rad. Postoje deca koja vole scenu, žele da se prikažu, a nisu da budu solista. Isto tako i deca koja su izvrsni solisti, ali ne vole da skreću pažnju na sebe, i mnogo se bolje osećaju u grupi. Zato se sve radi polako, sistematično, poštujući ličnost, sklonosti i mogućnosti svakog deteta.

Ti vodiš i dečji hor „Blagoslov“. Kako je sve to počelo? Da li deca vole da pevaju u tom horu i kako taj hor funkcioniše? Šta misliš o duhovnosti medju ljudima? Da li uopšte postoji i u kojoj meri?

Dečji crkveni hor „Blagoslov“ je nastao kao želja i težnja da se deca sklone od loših uticaja i iskušenja koja ih prate na svakom koraku. Da razviju svest u svojim glavicama koliko je moguće o značaju porodice, tradicije, nasleđa, svog unutrašnjeg bića. Pevanje duhovne muzike je još jedan korak ka „nebu”. Višeglasna muzika, tišina koja se kroz nju prožima, mir…

Deca pevaju na liturgiji, koncertima. Dobijaju pozive za gostovanja, televizijske i radio emisije. Putovanja, pevanje u manastirima širom naše zemlje, suze na licima onih koji ih slušaju. Snimili smo cd-de božićnih pesama i stekli puno prijatelja koji su osetili iskrenost i ljubav u dečjoj interpretaciji. Možda je i nepotrebno reći dečjoj iskrenosti…

tamara10Deca su uvek iskrena, mi veliki smo u problemu (osmeh). Duhovnik našeg hora je otac Savo Rakita, koji je, bez “lažne skromnosti“ pravi „duhovni otac” deci hora “Blagoslov”, kao i nama starijima koji radimo sa našom decom, kao i za našu decu. Snežana Rakita i Dubravka Ugarković nam pišu prelepe pesme. Tu i tamo im i ja „zasmetam” u radu, a deca zadovoljno prihvataju svoj autorski tim. Naše pesme se već sad pevaju i van našeg grada, objavljuju, što nas čini srećnim i ponosnim. Što se tiče duhovnosti među ljudima….

Ljudi su u ovom vremenu uplašeni, zbunjeni, nesrećni … Sve ove emocije pokazuju da je potreba za duhovnim životom ogromna i da celo čovekovo biće vapi za njim. Ljudi se opiru tome, traže druge puteve, pokušavaju sami izaći iz tog “lavirinta”. Retko ko kaže… pomozi mi Bože a još ređe hvala ti Bože, ali su zato spremni da kucaju u drvo da ne čuje zlo, vraćaju se tri koraka u nazad, vuku za uši, čupkaju za kosu… Retko ko se prekrsti, a baš u tome je mir i put ka spasenju. Spasenju od mučenja samog sebe, od loših misli, dela…

Ljudi znaju da im nešto treba, ali se teško odluče da prema toj potrebi krenu. A ta potreba je ljubav! Jer Bog je ljubav! Ne može niko nikoga naterati na ono što ne želi, govorim o duhovnom životu, ali moje mišljenje je takvo i ja sam sve ovo o čemu govorim osetila na „svojoj koži”. Ljubav, možete nazvati kako god želite, ali je umnožavajte u čuvajte. Nije teško voleti druge, mnogo je teže mrzeti i biti zarobljen u „mraku”. Odluka je na nama! Svi smo pozvani na put ljubavi…

tamara1Da li si zadovoljna svojim poslom i da li je to ono o čemu si oduvek maštala?

Prezadovoljna! Volim decu, da se igram, sanjam, maštam. Volim to dete u sebi. Nisam ni sanjala da ću se baviti ovim poslom. Muzikom da, ali ne na ovaj način… Zahvalna sam na svemu lepom što mi se dešava u životu. To su darovi koje treba ceniti.

Sve je više sujeta prisutna u poslovnom svetu? Šta misliš zašto? Kako se izboriti s tim?

Slažem se! Možemo se izboriti samo sopstvenim primerom. Nije uvek lako. Svi smo mi obični ljudi koji upadaju u „zamke”, ali je važno odlučiti da to nije put kojim želimo ići. Uspeh je trenutak! Treptaj oka koji se desi dok ste na sceni. Šta će biti kad siđete sa nje? Onda se dešava život, a lepo je u životu imati dobre ljude oko sebe. To je dar!

Tamara, koje su to prave vrednosti kojima svi kao ljudi treba da težimo? Šta treba rado da prihvatamo, a šta treba da se u skorije vreme brzinski otklanja kako bi mladi naraštaji imali lepu i sigurnu budućnost?

Ljubav je početna tačka od koje treba krenuti i kojoj se uvek treba vratiti. Što se više udaljavate od tog centra sve vam je teže. Danas se zaista teško živi, toga smo svi sve više svesni. To je naša svakodnevnica! Ali samo pomislite…

Da li će Vam biti lakše i lepše ako zbog svojih strahova i borbe beskrajne tučete svoje dete, kinjite svoju porodicu, ogovarate svoje prijatelje, stvarate neprijatelje… Neće! To što rušimo je baza iz koje crpimo snagu za preživljavanje. Da li će nas svi voleti? Neće, i time se ne treba baviti. Ljubav donosi smirenje, a smirenje,bar na tren, svima je više nego ikad potrebno.

Šta misliš o misli oca Tadeja „Kakve su ti misli, takav ti je život?“

To je moj životni moto. Ne slučajno, ne smišljeno…To je misao koju sam potvrdila više puta u životu i potvrđujem je svaki dan. Ljubav rađa ljubav, a mržnja mržnju. Ima i izuzetaka, ali nije na meni da brinem o tome.

Kristina: Nedavno me je jedna moja prijateljica pitala zašto stalno čitam “teške” knjige? Zar mi nije bolje da čitam neko laganije štivo?! Moj odgovor je bio da ja samo čitam ono što odgovara vremenu u kojem živimo. Jer kada bih i čitala nešto “pitkije”, mogu slobodno da kažem da bih bila van ovog sveta, sveta u kojem slobodno cirkulišu iskrivljeni sistemi vrednosti.

Kakvo je to vreme? To je vreme gde se dobar čovek pravi lošim, loš čovek dobrim, sjajni stručnjaci se degradiraju i sve više isplivava ono što nije dobro za nas, a kamoli za našu decu! Zar nismo mi ti koji treba da odaberemo šta je ispravno, a šta ne?! Jesmo, ali mislim da nećemo! A zašto nećemo? Zato što niko neće da snosi odgovornost za svoje postupke, nego ih veoma vešto prebacuje na drugu jedinku , a ona opet na treću i tako se stvara jedan začarani lavirint iz kojeg je teško izaći. Ali je moguće!

Kako? Tamara je to već i rekla! Treba da menjamo sebe, da se okrenemo duhovnosti i ljubavi, a nikako mržnji, sujeti i zavisti, jer tako idemo strmoglavce sve dublje. Osmeh je dar, te ga darujte ljudima kad ih sretnete. Pozdravite glasno uspeh, jer će tako i vama biti bolje, a postoji i neka karmička ravnoteža koja to sve, na neki svoj način, lepo uredi.

Hvala puno Tamari Pajkanović!

razgovor vodila: Kristina Zukić

Ostavite komentar

*

captcha *