NEKAD BILO, PA ŠTO NE BI OPET: Da cunami lepote opet plavi Majmunac

4
6412

Od razdraganih glasova zvonio je, kikotao se, torokao, namigivao Majmunac. Ko to doživeo nije, taj kao i da živeo nije.  Tu, na velikom gradskom platou nije važno ko ima kintu ili auto. Znalo se tačno gde se koje društvo okuplja, koji prostor velikog asfaltnog platoa pripada kojoj školi, gde ko koga može spaziti, očima osvajati.

Odmah nakon rata pa sve do kasnih šezdesetih, od predivne barokne zgrade koja je prosto vapila da bude Gradska kuća, ali je umesto toga voljom gradskih moćnika odma’ nakon poslednjega svetskog rata postala policijska kuća pendžera okrenutih direkt na glavni gradski trg, da iza spuštenih zavesa žbiri mogu da bdiju nad svojim narodom i non stop skeniraju svakojakim glupostima sklonu omladinu, pa pored Srpskog doma, koji je takođe dobio komunističku privilegiju da se od predivne gradske kafane, u kojoj su se odvajkada okupljale važne gradske face da bistre poslove i politiku, pretvori u gradsku Biblioteku u kojoj se ne okuplja niko, sve do Crkve Svetog Dimitrija, koja začudo jedina nije pretvorena u svoju suprotnost, u recimo kakvu birtiju, disko klub ili nešto tome slično, nego na sreću i dalje služi svojoj svrsi, dakle u dužini od nekoliko stotina metara tamo-amo, amo-tamo, u redovima od po dvoje, troje, četvoro, petoro, devojke pod ruku a frajeri sa cigaretama u ustima i rukama duboko zatrpanim u džepove svojih preteških “grombi” kaputa ili ’talijanskih šuškavaca, šetali su u dva reda i u mimohodu se, ispod oka, kibicovali.

Naravno, bilo je i onih momaka koji su sa strane, podupirući leđima okolne kuće da ne padnu, šacovali ženske, za simpatijama zviždali a oni najhrabriji bogami i po koju reč  dobacivali.

Zvalo se to „korzo“, priznajem da ne znam zašto.

I dok bi dlanom o dlan, dođoše i sedamdesete, novo vreme, novi običaji, karusel mladosti i lepote zvani “korzo” prestade da se vrti. Ustanoviše se dve nove gradske institucije.

Instituciju “korzoa” zamenilo okupljanje po čavrljavim grupama razbacanim po centralnom gradskom platou.

Izmešaše se mitrovačke devojke i momci, osvojiše po grupama prostor oivičen Gradskim parkom, SUP-om, Deda Veljinom poslastičarnicom, gradskom Pivnicom i Bibliotekom. Grombi kapute i ’talijanske šuškavce zameniše “levis” gornjaci i farmerke, “vijetnamke” iz tršćanskih prodavnica polovne američke vojne opreme i nezaobilazne “brukserice”, duboke cipele sa ogromnom budžom na vrhu. Ko nije imao za “brukserice” parkirao bi se u kineske duboke patike “šangajke”, uz obavezne bele čarape.

I takvi frajeri su imali dobru prođu kod vrckavih Mitrovčanki. Gradski plato dobi naziv “Majmunac” pretvarajući se u najpoželjnije mesto na kugli zemaljskoj.

Od razdraganih glasova srednjoškolaca zvonio je, kikotao se, torokao, namigivao „Majmunac“. Ko to doživeo nije, taj kao i da živeo nije.

Tu, na velikom gradskom platou, na „Majmuncu“, nije bilo važno ko ima kintu ili auto. Znalo se tačno gde se koje društvo okuplja, koji prostor velikog asfaltnog platoa pripada kojoj školi, gde ko koga može spaziti, njen pogled loviti, očima i osmehom osvajati, sve u nadi da će osmeh uzvraćen biti, pa ako su treptaji pozitivni, preko njene drugarice je upoznati i  onda već nakon dve, tri nedelje u gradskom parku, tu na obodu „Majmunca” dobiti dozvolu za poljubac.

Naravno, u obraz. Uh, kolika je to sreća bila.

Kako su Mitrovčanke, a bile su, jesu i biće za vjeki vjekova najlepše pod kapom nebeskom, rafinirani mitrovački momci, antiprotivni i divlji u srcu, uživali su u talasu koji je u vidu više stotina đaka iz pravca mitrovačkih srednjoškolskih učionica svakoga dana, poput slatkog cunamija, plavio centar grada.

Kakav je to reka smeha i sreće bila, pa baš zato, od kakvog srednjoškolskog visprenog cvikeraša nazvan baš tako i baš kako treba – „talas“. Između dvanaest i jedan sat, u vreme preklapanja prepodnevnih i popodnevnih školskih smena, na “Majmuncu” je u vreme “talasa” vrilo k’o u kotlu.

Svakog radnog dana kretao je cunami lepote, nevinosti i bezbrižnosti da plavi najstroži centar grada.

Iz  mitrovačkih srednjih škola, počev od gimnazijalaca i ekonomaca koji su delili istu zgradu, pa tek stotinak koraka od njih udaljenih školskih zdanja “šupovaca” (Škola učenika u privredi), koji su pekli znanja iz brojnih zanata i učitelja iz Učiteljske škole (danas Pedagoška akademija),  i „dok bi rek’o keks“ udaljene TŠC  škole koju su zajedno pohađali mašinci i tehnolozi, delili su baš na “Majmuncu” i to baš za vreme “talasa” tajne velike i male, gradili prve ljubavi, bolovali prve ljubavne jade, prepričavali đačke zgode i nezgode, sklapali dogovore… I stalno se smejali, smejali, smejali…

Studenti su se okupljali po obodu gradskog parka. Tačno se znalo ko gde stoji, gde i kada  možeš naći onog, i što je mnoooogo, mnoooooogo važnije, onu koja ti treba. Da fol pitaš za ispitni rok, knjigu ili kakvu skriptu a u stvari samo da joj vidiš osmeh, da ugovoriš sastanak ako te posluži sreća.

I uveče, na “Majmuncu”, ista meta, isto rastojanje.

Ponovo druženje sat, dva ili tri. Uz isti scenario. Uvek isto al uvek drugačije.

Mesecima se na “majmunac” izlazilo bez kinte. Ne zato jer su tadašnji moci i devojke bili bezgrešni, operisani od “radosti” uživanja u nikotinu ili cugi. Naprotiv. I onda, kao i danas, kako matorcima objasniti za šta će ti lova. Batina je u to vreme još rado iz raja izlazila, pa kako netoleratnom ćaletu objasniti da ti treba kinta za pivo il ne daj bože za cigare. Odr’o bi te od batina.

Zato je na čitavoj slobodnoj teritoriji “Majmunca” ustanovljena institucija zvana “žicanje” koja se sastojala od miksa nevinog osmeha i pitanja “Imaš dinar”?

Ova kombinacija  efikasno je otvarala novčanike drugarica koje su uvek imale love u šteku, i dok bi dlanom o dlan, u džepu bi veselo zveckala svota dovoljna za gore pomenute poroke. Pa kad “Mamunac” krene da se prazni, pravo put “Lovca” il’”Ribolovca”, il’ ako si bio sa devojkom, onda kad je otpratiš oko 10, pola jedanajst, pravac do “Štajge” (restoran na Železničkoj stanici) il’ “Kod Pere Ajhmana” (Zlatibora), ređe “Kod Zorića” (za one koji su bili izrodi i voleli narodnjake), koji su vikendom radili doboko u noć (čak do ponoći!) da se nađeš sa ortacima i potrošiš pošteno nažicanu kintu.

No, sve što je lepo ima kraj.

I upravo po toj narodnoj, uporedo sa završetkom sportske hale u Sremskoj Mitrovici njeno agilno rukovodstvo, u skladu sa modernim vremenima kojima smo gazili, što će reći negde pred kraj osamdesetih, na velikom platou ispred već spomenute hale, dovede “živu” muzilu, postavi stotinak stolova, izbaci šank i krenu da toči pivu i ostalu cugu. Krenu raja sa “Majmunca” pred halu k’o da pivo dele džabe. “Majmunac” opasno poče da se prazni. Neposredno potom i gradski kej je “proradio” pa se raja sa “Majmunca” i tamo preselila.

Krenu i moda otvaranja kafića, prvo se otvori “Trokadero”, potom “Rim” a za njima i treći i četvrti, peti, deseti kafić...

Uđe ponovo međ’ mlade moda da se grupišu. Al’ po stolovima. Za jednim sve devojke a za drugim momci. Bože me oprosti, k’o dva sveta različita. Samo gled’u u one telefone i dopisuju se. Tek kad krenu kućama, onda se poneki i spare.

A oni nespareni, put pod noge pa kući na komp da se siti preko fejsa ispričaju.

Zato se sve nešto mislim, znam ja za taj jaz generacija. Bilo ga je i u vreme “korzoa” i “majmunca” i “talasa”. Nije ni mene moj matori razumeo kad sam kren’o da puštam kosu i da slušam one padavičare – “Roling Stonse”, “Who”-ovce, “Bitlse”… Nismo se razumeli u ‘iljadu stvari...

Al opet, nešto mislim, ovi momci i devojke danas, sto su čuda videli, preko glava preturili, pa k’o velim, bez da im pamet solim, ima nekih univerzalnih vrednosti.

Zato   im predlažem da probaju da ožive “Majmunac” i “talas”. Ne tražim da išta menjaju u svojim navikama. Nek izlaze gde su i do sada izlazili, al da samo pola sata pre toga svrate na “Majmunac”.

Nek podnevnu kafu piju tamo gde su to i do sada radili, samo neka pola sata zastanu na “Majmuncu”. Nek na putu u školu zastanu na “talasu”.

Ne boli ništa i ne košta ništa. A može da prija.

(tekst: Nikola Nikšić, foto: iz kolekcije Miroslava Liščevića)

4 COMMENTS

  1. ..“..kome je to smetalo..“..??!!..SMETALO je onima, koji nisu dosli da bi se integrisali u nase drustvo i obicaje, Srem, Srbiju, nego su svoju nekulturu posto-poto doneli s’sobom, a da je valjala (njihova ‘kultura’) jos bi trajala (u njihovom ‘zavicaju’ i jos bi tamo bili, a ne ovde da nase manjaju- na gore..) …

  2. Bravo Nikola! Odavno, od ’79-te, nisam u Mitrovici, i hvala ti za ovo podsecanje. Rastao sam na majmuncu, ucio da sviram gitaru, od legende Mitrovackog roka, Pece Fobosa, naravno, nista nisam naucio, interesovale su me neke druge stvari…Za nasu generaciju, Majmunac je bio taj mali, ozidani deo sa uvek lepim cvecem. Sad vidim da je Majmunac ustvari ceo plato, od SUP-a do pozorista, pa i ceo park. Covek se uci dok je ziv.
    Razocarao sam se pre nekoliko godina kad sam svratio u Mitrovicu i video da tog dela Majmunca vise nema. Kome je to smetalo??? Zar je bez cveca lepse? Zar su nekome smetali mladi ljudi sa gitarama u rukama i pesmom na usnama, koji sede na tim divnim ciglama i sviraju i pevaju?
    Bilo mi je zao i kad sam video da je u cika Veljinoj poslasticarnici neki butik…Onda sam seo na klupu u parku, zazmurio, video sebe u plavim kupacim gacicama, kako idem od pruge do Save, na kupanje, u malom dzepu imam dinar, koliko kosta kugla sladoleda kod cika Velje, i razmisljam: da li da pojedem sad, ili u povratku…?
    Nema vis etako lepog sladoleda, svuda je ovaj industrijski, nikakav!
    Koliko puta smo stajali u toj maloj radnji, dok je cika Velja sa onom ogromnom kasikom skidao sladoled iz ogromnog kazana koji se vrti i pravi sladoled! Bili smo ljubomorni na njegovu decu, koja su mogla da jedu tog magicnog proizvoda kolko hoce!
    Nesto kasnije, kad su devojcice postale sladje od sladoleda, bili smo zahvalni nepoznatim arhitektama koji nisu predvideli svetiljke u parku…Sve u svoje vreme.
    Ako uspete da vratite makar delic lepote tog zivljenja, napravili ste nesto lepo.
    Srdacan pozdrav svim ljubiteljima Majmunca,
    Tade

  3. Bilo je to lepo vreme, bili smo mladi, rasterećeni briga (brinuli su naši roditelji, kao što mi to sada činimo), s obavezama da idemo u školu, da izlazimo, zezamo se ….Nije bilo raslojavanja po ekonomskoj osnovi, bili smo slični (starke i farmerke), dobro socijalizovani sa pravim sistemima vrednosti. Ratovi na ovim prostorima i devalviranje svih segmenata našeg delovanja, te globalni razvoj IT tehnologija, nametnuli su današnjim klincima neke druge, prevashodno materijalističke, vrednosne norme. Fensi garderoba, „besan“ auto, skupi mobilni , pogrešni idoli (uglavnom iz ružičaste produkcije) pobedili su film, knjigu, amaterski sport … Naravno, ne treba kriviti decu za ovo, jer oni žive u okruženju kakvo su im stariji stvorili, bez ili sa minimalnim mogućnostima izbora. Nostalgija je le osećaj. Međutim, ne možemo živeti u prošlosti i pokušavati da je vratimo. Iskustvo koje kao stariji imamo, treba koristiti u kreiranju lepše i humanije budućnosti našoj deci.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here