Neobičan život Tihomira iz Šida: BIO STARIJI I OD SVOJIH NASTAVNIKA!

0
1486

Ako u Šidu bilo koga upitate za Tihomira Ranisavljevića, oni će vas odmah uputiti u Ulicu 7. juli 60.

Tihomir je ličnost koju nadaleko znaju, isključivo po dobrom. Mnogi tvrde da je Tire imao više talenta nego kose na glavi, a kako i ne bi kad ga je bilo svuda u bivšoj državi gde sticao auto-mehaničarske veštine, veštine varioca, voćara i vinogradara, kinologa, slikara, glumca, sportiste, izviđača…

Bilo je to davno kad Tire nije odgovarao šidskim političarima. Međutim, kako je vreme prolazilo, mišljenje se menjalo u njegovu korist. Danas se je okićen nagradama i drugim znamenjima. U opštini Šid dobio je brojna odlikovanja, pehare, pohvalnice, priznanja, Šestodecembarsku nagradu, a dok je vodio izviđački odred „Lazar Bibić”, mogao se pokriti znamenjima.

Rođen sam 18. aprila 1943. u selu Vašica“, priča Tihomir.

Te godine otac mi je bio u partizanima. Došao je da me vidi. Pri povratku naiđe na neprijateljsku zasedu koja ga je ubila. Te noći stričevi su moju majku izbacili iz kuće zbog kapitala. Mati udovica s detetom tek rođenim, ne zna kuda će. Tada je moja majka odlučila da uči za babicu, a ja sam ostao kod njene familije. Kad je završila tečaj, otišli smo u Erdevik jer smo tamo dobili kuću. Ja sam završio četiri razreda osnovne škole, a majka nije radila u struci zbog već jedne babice u selu. Išla je u nadnicu. Bio je to težak život.“

Posle završetka osnovne, upisao je Vojnu školu u Puli, ali ju je ubrzo napustio da bi bio bliže majci. Došao je u Novi Sad i, nakon završetka zanata, postao auto-karoserista.

„Živeo sam u internatu u kojem su bila smeštena deca palih boraca. Teško beše… Posle rata jeli smo Trumanova jaja i mleko u prahu. Bili smo gladni, žedni i ozebli. Ni učenje nije bilo lako, šamarali su nas na radnom mestu majstori, posebno one koji su grešili u radu. „Nek se zna ko je ovde glava”, govorili su. Za dve godine završio sam zanat i došao u Sremsku Mitrovicu u auto-limarsku radionicu, kao kalfa. Godine 1965. sam se oženio s Marijom Avramovom iz Mokrina, garavog sokaka Mike Antića, i s njom dobio ćerku Sanju i sina Veljka. U Novom Sadu sam radio na Štrandu u Auto-klinici 19 godina“, priča Tihomir.

Posle neostvarene želje da ode u Nemačku, put ga je vodio od Sremske Mitrovice, preko Jajca u Bosni, do Šida. Ali, avaj, u Šidu je stao na žulj lokalnim političarima, a oni behu drski i osvetoljubivi.

Oni su dovozili svoja kola na popravke da im se urade besplatno u državnom auto-servisu, a da se to knjiži kao popravka prikolica i tako pravda novac. Ja to nisam prihvatio jer nisam sklon falsifikatu i radim pošteno. Oni su mi se osvetili, skinuli me s tog posla, i na kraju mi rekli da bi mi bilo mudrije da napustim Šid“, veli Tire.

Naljutio se Tihomir i kada su ga bahati šidski političari ostavili bez radnog mesta, te je pod „stare dane” postao srednjoškolac!

Radio sam u Šidu i upisao Srednju poljoprivrednu školu – Smer voćarsko-vinogradarski. Prvi dan u školi dođe profesor u razred i pita me: Šta vi predajte? Ja odgovorim: Ništa, ja sam vaš đak.“

Širokih pogleda i interesovanja, život ga je odveo među izviđače.

Još dok sam bio domac, jedan kolega mi je predložio da odemo u izviđače. Dopalo mi se, pa i kad sam se oženio, sve ukućane sam vodio među izviđače. Godine 1973, poučen iskustvom dužim od dve decenije s tim ljudima, tražio sam i dobio pismeno mišljenje od Mike Antića o izviđačima, a on mi je napisao: Najbolji ljudi su izviđači.“

Formirao je sasvim originalan izviđački odred.

„Pošto sam se bavio glumom, u tom odredu sam osnovao dramsku sekciju. Uvežbao sam program i od šidskog PIK-a svake subote i nedelje dobijali smo šofera i autobus. Obišli smo svih 19 opštinskih mesta i ponudili meštanima dvoiposatni program. Svi su bili zadovoljni, i publika i mi. Skupili smo dovoljno novca i time kupili opremu: šatore, pokrivače, vreće za spavanje, marame … I tako naš odred je ličio na prave izviđače“, ponosan je Tihomir.

Tako je počelo. Kasnije, rađale su se nove ideje te su „pljuštala” priznanja i odlikovanja.

„Izviđački odred „Lazar Bibić” iz Šida dobio je za 30 godina više od 1.000 priznanja. Od Crkve Svetog Nikole dobili smo crkveno priznanje a opština Šid 2011. uručila mi je najveće opštinsko priznanje – Šestodecembarsku nagradu. Osim tim aktivnostima, bavio sam se i kinologijom da bih decu poveo u smeru da razvijaju ljubav prema psima, a ne da ih tuku i ubijaju. Bio sam predsednikog Kinološkog društva u Šidu. Za taj deo posla dobio sam zlatnu plaketu. U Ribolovačko-sportskom društvu osvojio sam bronzanu medalju. I na kraju, Crkva Lazarica u Šidu darovala me je Časnim krstom, a ja, po ugledu na Mokrin, uveo sam u Šidu takmičenje dece za najjače jaje“, veli Tihomir.

(D. Savičin/dnevnik)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here