Nisu krive škole, rijalitiji i ulica – KRIVI SU RODITELJI!

3
613

Na društvenim mrežama se poslednjih godina vrlo često pojave slike i peticije koje se tiču zabrane sve većeg broja rijaliti emisija. Ljudima smetaju. Ljudi negoduju. Kao da je neko drugi dao popularnost tim emisijama, a ne baš ljudi. O potrebi ljudi da gledaju ovakve emisije ne bih, to je njihova privatna stvar. Ne zamjeram ni ovima koji žele da ih zabrane, ali ne razumijem šta žele i šta misle postići.

Mislite da će ljudi koji gledaju rijaliti emisije preko noći postati kulturniji, pronaći vrednost u nekim drugim stvarima ukoliko se više ne budu emitovale? Teško, rekla bih. Meni rijaliti emisije ne smetaju. Zašto? Zato što ih ne gledam. Takve emisije se emituju na dva-tri kanala koje svakako i ne pratim. U novinama o tome preskačem da čitam. Moji prijatelji takve emisije ne gledaju, pa ih u svakodnevnom razgovoru i ne pominjemo. Spomene se tu i tamo poneka glupost koje vrišti sa naslovnih strana novina.

Kada ljudi ne bi gledali takve emisije one ne bi ni postojale. Postoje u tolikoj mjeri upravo zbog publike koja je voljna da im pokloni pažnju i zašto bih im ja branila ili ih sprečavala da gledaju ono što žele i očigledno vole.

Pročitala sam tako u komentarima na društvenim mrežama kako ljudi na televiziji više nemaju šta da pogledaju i kako je sve postalo reality. U svetu interneta, kablovke televizije, stotina stranih i domaćih programa reći da nemate šta da pogledate osim rijaliti programa je stvarno ludost.

Čitajući neke od komentara ovih boraca za ukidanje ovakvih medijskih sadržaja sam shvatila da televizor nisam upalila od ponedeljka, a danas je četvrtak. Pa čak ni onako da se nešto bezveze vrti dok spremam ručak ili sređujem kuću. Vesti ne gledam, pošto u njima odavno nema šta da se čuje, a ni vidi. Da nije dnevne štampe koju redovno čitam verovatno ne bih ni primetila da se te emisije emituju u tolikoj meri. Ja svoje potrebe za dokolicom, kulturom, informisanjem zadovoljavam uglavnom jednim klikom miša. Tako pronađem emisije koje želim. Filmove koje volim. Knjige koje me raduju. I ignorišem rijaliti.

To što ćemo zabraniti nekoj devojci da pokazuje grudi na TV-u neće promijeniti činjenicu da će ih stotinu sličnih, sa veštačkim grudima, usnama i mozgovima večeras prošetati Beogradom, Novim Sadom ili u malo manjem broju Banja Lukom. I to je isključivo njihov problem. Nije njih na takav način odgojio televizijski program. Trebale su biti odgojene mnogo prije rijalitija.

Razlog pisanja ovog teksta ne leži u tome što mi smetaju peticije za ukidanje ovakvog sadržaja na TV programu, već oni koji tvrde da nam to oblikuje omladinu, odgaja djecu, preoblikuje njihova razmišljanja.

Evo na primjer kada je počeo prvi rijaliti na jednoj domaćoj televiziji ja sam ga gledala. Bilo mi je interesantno. Da li sam zbog toga poželjela da i ja budem rijaliti zvijezda – ne? Da li sam promenila svoje životne navike – i dalje ne?! Da li sam poželela da ugradim silikone, ljubakam se i vodim ljubav pred kamerama – odgovor bi i dalje bio ne?!

Zašto? Zato što su me odgojili moji roditelji, a ne televizija.

Mi smo na televiziji gledali Branka Kockicu, Minju Subotu i Ljubivoja Ršumovića, a današnja deca gledaju izopačene i operisane tete i neke agresivne tipove. E pa ja sad postavljam pitanje kako ti koji su gledali Kockicu svojoj deci dozvoljavaju da gledaju takve sadržaje na televiziji? I pitam se kako su tako ispravno odgojena deca mogla da postano tako neodgojeni odrasli? Kako ti koji su odrastali uz čika Ljubivoja ne znaju svojoj deci da skrenu pažnju da je kulturno i ljubazno da se starijoj osobi kaže dobar dan u prolazu. Da se sa starijima ne raspravlja. Da dete od 8 godina nema šta da traži samo ispred zgrade u 22h.

Ja to gledam svaki dan i mnogo više mi smeta od rijalitija! Ne mogu da isključim jer je svuda oko mene!

Pa se eto pitam kako ti koji su gledali čika Minju danas svoje dete uče tekstove pesama zvezda turbo folka, kojih danas ima toliko da ne mogu ni imena da im popamtim. Nemam ništa protiv takve vrste muzike samo mislim da nije primereno da dete konstatuje da su „kod njega njene gaćice“ i sl.

Ti isti koji su živeli u „vreme Jugoslavije, bili pioniri, imali jedan kanal i srećno detinjstvo“ danas svoju decu oblače u tigraste helanke i uče ih kako da poziraju za facebook i instagram.

Presvlače tu decu u deset različitih kupaćih kostima, koji se slažu sa dezenom stolica u kafiću kako bi napravili adekvatne fotografije sa godišnjeg odmora. Biraju kolače na osnovu boje fila koji se slaže sa trakicom za kosu djevojčice od osam godina jer će to biti dekorativno na društvenim mrežama!

Na kraju, posle svega, ti roditelji odgovornost prebacuju na škole, televiziju, internet! Što nemamo petlje da priznamo da je problem u ljudima. Da vi ne radite dobar posao. Da se deca odgajaju da budu bahata i razmažena. Da su naučena da će sa arogancijom i nasiljem dobiti ono što žele. Da je vaspitanje i kulturno ponašanje nepoželjna karakteristika neke ličnosti. Klasifikuje vas kao slabića.

E, tu leži problem – samo treba biti hrabar pa to priznati!

(Jelena Despot)

3 COMMENTS

  1. Potpuno je u pravu ,dete se rodi kao i nekad golisava beba neispisana knjiga ,a na roditeljima je kako ce tu knjigu ispisati tokom zivota tj kako ce to dete vaspitati ,price da su krivi rijaliti itd je samo izgovor za one koji nisu svoju decu uspeli da vaspitaju.

  2. Kada autor demantuje sam sebe „Mi smo na televiziji gledali Branka Kockicu, Minju Subotu i Ljubivoja Ršumovića, a današnja deca gledaju izopačene i operisane tete i neke agresivne tipove“.
    Sociolozi kažu da dete raste delom pod uticajem roditeljskog vaspitanja, delom pod uticajem sociološkog okruženja, a u XX veku ogroman značaj daju medijima, koji i te kako oblikuju ličnost.
    U medijima nema alternative operisanim tetama i agresivnim likovima, ili je veoma malo, a i mladi roditelji su odrasili u periodu sankcija, ratova, Arkana, Cece, kvazi idola … te ni oni nisu uspeli da izgrade kvalitetan sistem vrednosti koji bi peneli na decu. I na kraju, autor bi trebao da zna da je ekonomija nužna pretpostavka duhovne i kulturne nadogradnje, a potom i alternativa. Eto, kada naše pozorište dovede neku predstavu, uvek je puno i kamo seće da toga bude više.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here