Dobro došli na Sremskomitrovački portal
logo


Na prvi pogled za Milijanu Nikolić bi se moglo reći da je obična lepa žena iz komšiluka, a zapravo radi se o vodećem svetskom mecosopranu mlađe generacije koju su talenat i sudbina odveli iz Sremske Mitrovice do čuvene Sidnejske opere.

Iz Australije, gde živi, u Srbiju je došla polovinom decembra kako bi nastupila sa Beogradskom filharmonijom na Kolarcu, a zbog toga je odbila ponudu Sidnejske opere da tamo peva novogodišnji koncert. Iako redovno nastupa na najvećim svetskim scenama, odmah na početku razgovora daje do znanja da joj je neprijatno kada je neko doživljava kao opersku divu.

Zaista, ja prva ne vidim sebe kao zvezdu. Nedavno sam u Mitrovici išla sa tatom da kupimo neko voće kad nas prodavac pita: “Je l’ to naša diva?”, a meni neprijatno… Ali zato prošle godine, kada sam bila u Srbiji, pravila sam koncert u Sremskoj Mitrovici jer su ljudi željni takvih stvari, a ne mogu uvek da odvoje vreme i novac da dođu do Beograda, bila je puna pozorišna sala i tada sam osetila tu podršku i njihov ponos, toliko je to bilo snažno da vam se naježi koža – priča Milijana Nikolić.

Nju je pevanje zainteresovalo još od malih nogu, kada je profesor muzičkog regrutovao u ženski hor i od tada, kaže, nije prestajala da peva. Devedesetih je to za nju bio spas od svog ludila, kao neka vrsta terapije.

– U Mitrovici tada nisam imala gde da školujem svoj glas, pa sam prvo putovala u Šabac na solo pevanje, pa onda u Beograd kod profesorke Olivere Grujić, pa Radmile Smiljanić, kod koje sam završila akademiju. Razmišljala sam i da dignem ruke od svega jer situacija nije navodila na to da bih od pevanja mogla da živim. Onda sam imala tu ludu sreću da su došli ljudi iz Milanske skale da nas čuju i mislim da je to bilo potpuno sudbinski jer nikada pre i nikad posle više nisu došli. Samo te godine! Nas tri smo otišle tamo na polufinale i tek tada sam u stvari videla kolika je konkurencija, jer dok sam studirala ovde, bili smo prilično zatvoreni, bile su sankcije i sve ono ludilo. Bilo nas je oko dvesta u polufinalu, pa sam ušla u finale i izabrali su na kraju samo nas deset – priseća se ona.

Od te 2001. kod Milijane je sve u vezi sa karijerom, ali i privatnim životom, počelo da se odvija na međunarodnom planu.

Prvo sam živela u Italiji, usledile su uloge u Skali, u Đenovi, Bergamu, na Siciliji, u dosta pozorišta po Italiji. Takođe, mog sadašnjeg muža (tenor Rosario la Spina, prim aut.) upoznala sam u Skali i igrom slučaja sam završila u Australiji. On je otišao tamo da peva pa sam odlazila njega da vidim i otišla sam na audiciju za Sidnejsku operu. Njima sam se mnogo dopala i tada smo počeli saradnju tako što bi me oni svake godine zvali za jednu ili dve produkcije. Onda sam počela da pevam u operskim kućama širom Australije – priča o svojim počecima slave.

Zatim je pre četiri godine debitovala u Americi, u Detroitu, u ulozi Amneris u operi “Aida”, a prošle godine je prvi put nastupila i u čuvenom njujorškom Metropolitenu u operi “Ana Bolena”. Ređali su se Koreja, Hong Kong i Japan, gde je, htela-ne htela, doživela pravi osećaj svetske muzičke zvezde.

Japanci su fenomenalni, oni umetnike drže kao malo vode na dlanu, da je meni čak malo neprijatno. Kada sam prvi put bila tamo videla sam svoje bilborde na kojima je pisalo “diva”, publika je dolazila sa mojim fotografijama da im dam autograme… Posle Nove godine opet idem u Japan i baš se radujem, zatim idem prvi put u Madrid, i to sa operom “Bomarco”, što će biti premijera u Evropi, a onda me čeka turneja po Kini sa “Karmen”, pa 2018. idem u Sijetl sa “Aidom” – pokušava da se seti rasporeda nastupa za naredne dve godine.

Ipak, Sidnejska opera je mesto gde publika može najčešće da je čuje, a kako se ova velelepna zgrada zatvara zbog renoviranja, prema najavama, deo programa će se dešavati na otvorenom.

Već dve opere sam radila na sceni koja je postavljena na vodi i to fenomenalno izgleda, a sada se priprema “Aida” na plaži na Zlatnoj obali tako da bi to moglo da bude zaista spektakularno. Inače, Sidnejska opera ima veliki repertoar i radi tokom cele godine, skoro bez prestanka. Sve je prilično posećeno jer ima ljudi koji se pretplate na celu godinu i redovno dolaze, takođe turisti koji dolaze u Australiju dolaze da posete Sidnejsku operu i sem što je vide spolja, uglavnom dolaze i da vide neku predstavu. Tamo je dobro što Ministarstvo kulture i ministarstvo turizma vrlo blisko sarađuju – ističe Milijana.

Objašnjava nam dalje kako u Australiji, kao i svuda, ima dosta naših ljudi koji nikad nisu bili u operi, ali zahvaljujući njoj situacija je sada nešto drugačija.

– Kažu da ne vole operu. Ja ih pitam: kako znate da ne volite nešto ako nikad niste bili!? Tako da sad ima dosta ljudi tamo koje sam preobratila u ljubitelje opere. Naši ljudi vole da idu da podrže svoje u bilo čemu, pa kad vide moje ime, iznenade se što neko naš nastupa i onda dođu. Tako da sad imam jednu grupu ljudi koja stalno dolazi i sad su čak počeli da gledaju i druge predstave, ne samo moje. Inače, u Sidnejskoj operi mislim da niko nije bio pre mene, a sada sam predložila umetničkom direktoru, kome je trebao neko za “Turandot”, da čuje Draganu Radaković i njemu se dopala pa ju je pozvao. Uvek se trudim kada mogu da predložim nekog našeg – ponosno priča Milijana.

Za publiku često predstavlja pravi užitak kada nastupa zajedno sa mužem na sceni. To, kaže, ume da bude vrlo interesantno.

Kada smo bili u Detroitu, svi su bili oduševljeni što smo mi muž i žena, a sada vidim da nas u Kini najavljuju kao “Glamurozni bračni par”. Imamo sreću da pevamo prilično sličan repertoar, mada je s vremena na vreme i bolje da ne pevamo zajedno jer kada smo zajedno na sceni, ne samo da razmišljam o svom pevanju nego i o njegovom glasu, da li je sve u redu… Ali zato za neke ljubavne scene nema problema – kaže kroz osmeh čuvena pevačica i nastavlja:

– U Detroitu smo probali jednu scenu iz “Aide” u kojoj se njih dvoje svađaju i ja počnem da se derem na muža što nije oprao sudove, što nije ovo, što nije ono… i u jednom momentu reditelj nas prekine rečima: “Dosta smo probali, od ovoga ne može ubedljivije!” i od tada se zezamo kako za sve što ja njemu radim u “Aidi” on meni vraća u “Karmen”, gde me ubija – opisuje te scene ne prestajući da se smeje.

Na zapažanje da se za Karmen uvek vezuje ta aura seksepila, ali da je u njenom izvođenju to neverovatno ubedljivo dočarano na sceni, ona kaže da je to sasvim prirodno.

Znate kako, mi smo uvek živeli sa nekim romskim elementima u popularnoj kulturi i ja sam odrasla s tim tako da je to postalo deo mene. Zato umem da kažem da ja ne moram da glumim za Karmen uopšte. Često govore da je Karmen laka ženska, ali ona to nije, ona je fam fatal, žena koju svi žele ali ne može svako da je dobije, tako da mora da ima tu auru seksepila. Ona pevački nije toliko zahtevna, ali treba ući u sve te karakteristike tog lika – objašnjava ona.

Na pitanje da li se slaže sa svojim sugrađanima, koji kažu da je bila fatalna još kao devojka, Milijana reaguje isprva iznenađeno.

Ja sam u Mitrovici bila jako stidljiva. U školi nisu mogli da me čuju kada sam čitala nešto. Ali muzika je oslobađanje emocija, nečeg što nosite u sebi. Čak mi je i profesorka na akademiji Radmila Smiljanić govorila da će morati malo da me pokvari jer sam previše fina, ali ona nije znala da ispod Mire sto đavola vire – priča sa osmehom.

Posle svih velikih uloga, kada se zavesa spusti i reflektori ugase, ona i njen suprug prestaju da budu operski pevači.

– Kad siđemo sa scene, skinemo maske sa lica i idemo kući da uživamo u životu. Oboje volimo more, tako da smo izabrali da živimo blizu mora, on voli da ide na pecanje, a ja vozim bicikl. Volimo da kuvamo, to nam je zajednička strast. Trudim se da svake godine dođem u Srbiju i ostanem koliko mogu. To mi mnogo znači, a sada mi je važno da i moj četvorogodišnji sin zna taj deo odakle je, jer on je delom Srbin, delom Italijan, Sicilijanac, a delom Australijanac. On mora da zna i srpski i ja mu pričam na srpskom, ali važno je da dođe ovde da oseti to sam – zaključuje razgovor Milijana Nikolić.

 

Neven Džodan

Ostavite komentar

*

captcha *