POSLEDNJI TRAG Jevreja u Mitrovici: GROBLJE na Bosutskom putu

0
1421

U Sremskoj Mitrovici danas ne postoji skoro ništa što bi ukazivalo da je nekad postojao bogat i raznovrsan život jevrejske zajednice.

Ako zaustavite nasumično izabranu mlađu osobu na ulici i upitate za nekog od mitrovačkih Jevreja, svako će vam odgovoriti da o tome ništa ne zna, jer o tome da su Jevreji uopšte u Sremu živeli, danas ne postoje gotovo nikakvi dokazi koji bi bili vidljivi meštanima. Ovaj  narod je, tokom Drugog svetskog rata, u tišini nestao zauvek sa mitrovačkih ulica.

Sinagoga je srušena, a streljanja, mučenja i logore preživelo je svega nekoliko ljudi: Josip Morgenštern, Jozefina i Mirjam Vajs, Eduard Flajšman i Slavko Kiršner.

Jedini konkretan dokaz da je Sremska Mitrovica nekada bila dom maloj ali uglednoj i dobro organizovanoj jevrejskoj zajednici je groblje koje se krije u verovatno najsiromašnijem delu grada, u ulici Bosutski put. Groblje se nalazi iza visokih zidina, iza zaključane kapije od kovanog gvožđa. Kako danas više nema ko da obilazi ove grobove, ono se nikada ne otvara.

U jednom tekstu iz 1994. godine naveden je podatak da je na groblju ostalo sačuvano oko šezdeset nadgrobnih spomenika. Pretpostavlja se da je broj prepolovljen do danas. Čitavi delovi groblja su raščišćeni, a grobovi ili leže srušeni, oštećeni i išarani, ili su nadgrobne ploče u potpunosti odnešene. Mada je teško zamisliti da iko sadi kupus ili šargarepu na mestu gde je neko sahranjen, čini se da je to ovde slučaj.

Iako je groblje od ulice odvojeno zidom i velikom kapijom, svako iz komšiluka veoma lako može da dođe preko bašti koje se bez jasne granice mešaju sa nadgrobnim spomenicima.

Najstariji spomenici pripadaju porodicama Fišer i Kajzer, s kraja XIX veka, a poslednji su podignuti pre 1944. godine. Svaki grob je obeležen Davidovom zvezdom, žalosnom vrbom ili lovorovim vencem. Ispod njih nalaze se rupe gde su nekada bile fotografije. Samo na jednom spomeniku ostala je sačuvana fotografija devojke od dvadeset osam godina koja je umrla 1896. godine. Zvala se Johana Alt.

Kako piše, spomenik su podigli otac Eduard Alt, trgovac galanterijom i sin Oskar. Godine 1920. umro je i Eduard Alt, njegov spomenik je takođe ostao sačuvan. Njegova supruga Rozalija Alt, uhapšena je i 1942. godine odvedena u Aušvic iz kog se – nije potrebno ni pominjati – nije živa vratila, a njihova trgovina galanterijskom robom zaplenjena je u korist NDH.

Spomenici najčešće imaju tekstove na dva ili tri jezika: na hebrejskom, nemačkom i srpskom.

Dva spomenika su ukrašena veoma lepim reljefima vajara Milorada Jovanovića. Jedan od njih se nalazi na grobnici porodice Pesing i on predstavlja devojku obučenu u hiton koja sedi pognute glave, jednom rukom podbočena o amforu dok tuguje za umrlima. Jednostavan, a ipak veoma potresan reljef.

O porodici Pesing zna se samo da su Herman (1851-1929) i Iso (1885-1926) bili ugledni mitrovački trgovci. Herman je bio vlasnik trgovine vinom, pivom i svinjama, a posedovao je i sitničarnicu, ali je zajedno sa sinom prodavao i odeću i nameštaj. Iso Pesing se bavio muškom i ženskom konfekcijom, i u novinama koje postoje u arhivama i danas se mogu videti brojne reklame kojima je privlačio uvek nove mušterije. Iso je nedugo bio oženjen Livijom Pesing koja je umrla veoma mlada.

Posle njene smrti je u listu Srbijapreko cele strane objavio čitulju u kojoj se zahvalio prijateljima i rođacima koji su bili uz njega u tom teškom periodu.

Drugi reljef ovog vajara prikazuje grifona koji u desnoj šapi drži baklju okrenutu ka dole u znak žalosti. Ovaj prelepi reljef je danas teško oštećen: neko od dece iz komšiluke našao je za shodno da ureže ime ASTRA preko grifona. Danas više ne postoji porodica Flajšman – oni koji nisu sahranjeni na ovom groblju, ubijeni su u logorima ili su streljani i sahranjeni u nekoj od masovnih grobnica.

Julio Kon je bio direktor drvne industrije sve do svoje smrti. Bio je začetnik velikih reformi u vreme velikih nevolja i štrajkova, započeo je reorganizaciju drvne industrije, koju nije stigao da sprovede do kraja. Njegov grob je najneobičniji: osnova je piramida od crnog mermera na čijem se vrhu nalazi urna sa pokojnikovim pepelom.

Porodična grobnica Grosovih je jedna mala spomen ploča na kojoj se nalazi spisak ćerki Sigmunda Grosa: Elvira, Johana, Regina, unuka Mira i njihov zajednički epilog: koje nečovečno uništiše fašisti.

Sudbina ovog groblja kao da govori i o tragičnoj sudbini jevrejskog naroda u Sremskoj Mitrovici. Oni više ne postoje, ali mnogo toga što su uradili i što su ostavili živi i dalje: neki od naših sugrađana i dalje žive u kućama koje su sagradili Jevreji, neki prolaze pored njihovih zadužbina, gimnazijalci u holu svoje škole prolaze pored velike spomen ploče gde među imenima streljanih đaka-partizana ima jevrejskih imena (pa i prezime Morgenštern).

Ali zidovi kuća ne umeju da pričaju, a na spomen ploče više niko ne obraća pažnju. Jevreji više nežive ovde, njihovi su grobovi zarasli u korov, neki su se srušili od stajanja i nebrige, neke su porušili klinci iz komšiluka čiji roditelji nisu našli za shodno da im ispričaju šta se zbilo sa ovim ljudima. Nekome nije važno da pusti mrtve da počivaju u miru. Neka Astra je odlučila da je bitnije da njeno ime bude urezano preko tela grifona, da njen vandalizam ovekovečen, nego da sačuva jedan nadgrobni spomenik.

Kako stoje stvari, uskoro neće ništa ostati ni od jevrejskog groblja, i onda će nestati i poslednji čvrsti dokaz da su pripadnici ovog tužnog i stradalnog naroda, koji po svojoj sudbini toliko liči na Srbe, nekada postojali, živeli i radili u našem gradu. I što je najstrašnije od svega, neće biti nikoga kome će nedostajati, jer njihovih bližnjih više nema.

 

(IZVOR: Antonacci, Kulturna istorija grada Sremska Mitrovica)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here