PRIČE IZ SREMA: Rudnik uglja u dvorištu

0
2937

Jedini rudnik lignita na Fruškoj gori pamte samo stariji. Đura Pospihalj još se seća garavih kamarata, vagoneta i konja

PIŠE: Smiljka Kostić

Rudnik lignita u selu Čerević, u beočinskoj opštini, pamte još samo starije generacije. Posle jedne decenije eksploatacije, i ovaj rudnik doživeo je istu sudbinu kao i rudnik mrkog uglja u Vrdniku. Zbog iznenadne pojave vode u podzemnim tunelima, 1959. stavljen je katanac, a danas na njega podseća samo rudarsko okno i betonski temelj tornja u kom je bio lift. Za arhivom ovog ugljenokopa još traga Đura Pospihalj (70), na čijem se placu nalaze njegovi ostaci.

Danas u Čereviću nema nikoga od kopača lignita. Mlađi i ne znaju da je ovde postojao rudnik uglja, da se kopalo na dubini od osamdeset metara, te da dva tunela dugačka više od dva kilometra skriva utroba Fruške gore. Jedini svedok, koji se seća kopova, garavih kamarata, konja i vagoneta je Đura, u čijem dvorištu je okno za ulaz u rudnik, ali zabetonirano. Kad je rudnik zatvoren pre 57 godina, Đura je imao tek 14 godina.

Moj otac Martin nagodio se tada sa državom, pa smo kuću, koja se nalazila na 15 metara od jame, izdali u zakup, za rudarsku radionicu, kancelarije i kupatila, a mi smo se iselili u drugu kuću u selu. Pripreme za otvaranje rudnika lignita u Čereviću, odakle je ugalj otpreman za beočinsku cementaru, a kasnije prodavan seljacima, počele su još 1939. godine. Rat je prekinuo pripreme, a onda su 1949. godine, kada se jama i zvanično otvorila, pored radnika iz Čerevića stigli su rudari iz Bosne i Slovenije – seća se Đura i dodaje kako zna da su u rudniku od meštana radili Milenko Žigić, Joza Maček, Steva Popović, Sava Dević i Đoka Žigić…

Tek kad su pre pet godina proradila klizišta, na ovom delu Fruške gore meštanima su se pokrenula i sećanja na davno zaboravljeni rudnik.

Kop za lignit je bio na 80 metara dubine. U oknu koje nije u potpunosti zabetonirano, uspeo sam da izmerim oko 40 metara vode, koja je čista i pitka. To znači da je ovde ogroman rezervoar. Otac mi je svojevremeno pričao kako su rudari jednom prilikom, kopajući ugalj, naišli na žilu sa vodom i jedva su uspeli da izađu i izvedu iz utrobe zemlje konje koji su vukli vagonete pune uglja po železničkim šinama, dok je sva ostala oprema potopljena – priča nam Đura i pokazuje betonski šaht pored potoka i mesto gde se pumpama izbacivala voda iz rudnika.

Niko od bivših rudara iz Čerevića više nije živ. Rudarsko okno je posle zatvaranja dugo, kako se seća Đura, služilo seljacima za napajanje stoke posle ispaše. Ali, nažalost, više ni za to ne služi, jer selo više nema ni stoke.

Kasnije, kad je rudnik zatvoren, država nam je vratila kuću, ja sam je preuredio za stanovanje, ali u njoj danas niko ne živi. Samo je održavam i u njoj čuvam uspomene na dečačke dane i na rudnik lignita Čerević, kako se zvanično zvao – kazuje Pospihalj, dodajući da je šteta što se voda iz rudničkog tunela ne koristi, jer je nekad odavno rađena analiza, pa je utvrđeno da je dobrog kvaliteta.

Inače, lignit ili smeđi ugalj, pogodan je za loženje. U njegovoj strukturi može da se zapazi da je poreklom od drveta, pa ga zato još i zovu drveni ugalj. Brzo sagoreva i najviše se koristi u pećima i šporetima na čvrsto gorivo i kotlarnicama. Najveće rude lignita kod nas nalaze se na Kosovu i Metohiji.

 

 

 

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here