Dobro došli na Sremskomitrovački portal
logo


Milorad Golijan je tokom svešteničke karijere prošao ratnu golgotu, šikaniranja i maltretiranja, usled kojih je oslepeo. Na početku rata u BiH spasao je dva imama iz džamije u Vlasenici, posle čega su mu govorili: „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane.“
Kada je njegov narod počeo da ga smatra izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je premeštaj u sremsku eparhiju.

– Strašno je biti bez očiju, ali tek kada ne budem mogao da volim, tada ću sebe smatrati invalidom – kaže danas prota Milorad Golijan.

Devedesetih godina prošlog veka prota Golijan je bio ugledni sveštenik u Vlasenici, BiH. Bila je to, kako kaže, mešovita kasaba gde su ljudi svih veroispovesti živeli kao braća, dok nije izbio rat.

– Početkom 1992. savetovao sam Vlaseničane da odvedu svoje porodice na sigurno. Sukobi su bili sve veći, a ratne strahote se približavale gradu. Neki su me poslušali, neki ne. Jedno jutro mi je zazvonio telefon. Bio je to moj prijatelj imam. Drago mi je bilo što ga čujem, jer sam mislio da je u Tuzli, da se sklonio na sigurno. Međutim, on se nalazio u podrumu vlaseničke džamije sa još jednim imamom. Opkoljeni, nisu smeli da izađu – priseća se prota. Odmah je, kaže, obukao mantiju, otišao do džamije, i izveo ih napolje.

– Odvezao sam ih do opštine, gde sam zamolio predsednika da mi dozvoli da ih prebacim na sigurnu teritoriju. Nije pristao, već je pozvao policiju. Patrola ih je odvezla u najbližu stanicu, a ja sam seo u svog juga i krenuo za njima. Nakon žučne rasprave sa načelnikom, on ih je pustio i imame sam prevezao u Kladanj – priča prota Golijan.

U Kladnju su ga savetovali da se ne vraća u Vlasenicu, već da ode za Srbiju. Pitao se zašto. U Vlasenici je bila njegova parohija, prijatelji, dom, život… „Gadno će biti, videćeš…“, govorili su mu prijateljski. I bilo je.

– Nakon povratka u Vlasenicu, ponašanje ljudi se promenilo. Komšije su prelazile na drugu stranu ulice kada me vide. Pljuvali me, psovali. Jedna žena, koju sam znao iz viđenja, nazvala me izdajnikom uz niz pogrdnih reči. „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane“, govorila je. Ženu i decu sam poslao u Srbiju. Ja sam ostao. Sam, ponižen, poljuljane vere. Otišao sam na ratište, ali ne sa puškom, već u mantiji sa svojim oružjem – rečju utehe za ranjene sa svih strana – kaže prota.

Zdravlje mu je već tada bilo narušeno, a zbog neizdržive situacije, gde ga je svoj narod smatrao izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je otpust od vladike Kačavende i premeštaj u sremsku eparhiju. Zajedno sa meštanima, popravio je napuštenu staru crkvicu koju su mu dodelili, i počeo da drži službu. Duhovne besede nikada nije pisao, niti ih čitajući prenosio vernicima, već je govorio iz srca. Pouke su nadahnjivale napaćen narod, i mnogi su ih snimali. Međutim, muke prote Golijana ne prestaju.

images.jpeg 47– Na sastancima sveštenstva sa vladikom nisam ćutao o stvarima sa kojima se nisam slagao. Uvek se isključivo govorilo o materijalnom – koliko se novca skupilo, šta treba da se gradi… Bio sam protiv toga. Protiv određivanja cenovnika za svadbe, sahrane i druge crkvene obrede. Ja ih nikada nisam naplaćivao, već je davao ko je koliko imao. Ko nije – nije. Sveštenici treba pre svega da budu duhovnici i da dele sudbinu ljudi, a ne da se bahate – smatra prota. Zbog neslaganja sa vladikom i drugim sveštenicima u eparhiji, skidaju mu čin arhijereja. Dobija premeštaj u Sabornu crkvu, gde su mu nadređeni bili mlađi sveštenici koji su stvari „uvek znali bolje od njega“. Potom mu dodeljuju crkvu u Hrtkovcima, gde ga narod prihvata, ali sveštenstvo ponovo šikanira.

– Otvoreno sam iznosio mišljenje o stanju u crkvi, i zato sam, valjda, bio meta kritika. Uvek sam se pitao – Šta će vladikama skupi automobili, čemu izgradnja velelepnih vladičanskih dvorova, kad narod nema šta da jede? Zašto postoji cenovnik crkvenih usluga i kada će teološke studije da se osavremene? Zna se šta su verske dogme i one su nepromenjive. Međutim, crkva je zajednica živih ljudi, sa problemima 21. veka, a ne srednjeg. Sveštenici treba da razumeju čoveka, da pokušaju da mu pomognu, da ga utvrde u veri, a ne osuđuju, što često čine – ukazuje prota.

Usled stalnih stresova, prota Golijan se jednog dana onesvestio. U bolnici su mu konstatovali visok pritisak i šećer. Ubrzo je i oslepeo. Tada se, kao i više puta u životu, preispitivao gde greši i zašto mu se sve to događa.

– Odgovore sam nalazio u Jungu, Dostojevskom, svetootačkoj literaturi, ali pre svega u Liturgiji. Ona je osnova pravoslavlja. Malo je dobrih duhovnika danas, ali me raduje da ih ima među mladim sveštenicima i monasima. Obrazovanim, punim razumevanja i ljubavi prema ljudima. Znate, osnova čoveka nije zlo, već ljubav. Ljudi su se umorili od zla i traže dobro. Kakvo god bilo stanje u crkvi, vera će opstati – optimističan je Golijan.

Nakon što je penzionisan, protu sve češće zovu na duhovne tribine širom Srbije. Poznat kao vrstan govornik, ali pre svega poznavalac teologije, psihologije i filozofije, govori o temama iz ovih oblasti, ali i iz svakodnevnog života. Njegova predavanja su uvek posećena, a u publici su mahom mladi. O politici ne govori, jer ga ne zanima, niti smatra da bi sveštenici, i crkva uopšte, trebalo da se bave politikom.

– Da li je reč o teološkim temama, problemima u braku, porodici, siromaštvu… sva pitanja koja mi postavljaju u suštini se svode na dva – „Otkud zlo?“ i „Gde je izlaz?“. Duhovnik mora da da odgovore na ova pitanja. Teološki fakulteti treba da se osavremene, a zašto i sveštenici ne bi organizovali seminare, poput lekara, pravnika, profesora..? Crkva mora da se približi narodu, da razume probleme čoveka i da odgovore – naglašava Golijan.

Milorad Golijan je dosad napisao 15 knjiga, među kojima je i udžbenik iz veronauke. Zvanična crkva ga nije uvrstila u školsku literaturu „zbog slobodnijih shvatanja“, a izdavači ne pokazuju veliko interesovanje za njegova dela, jer su „isuviše religiozna i filozofska“. Ipak, prota Golijan je omiljen teolog među mladima, ne samo vernicima, već i onima koji se izjašnjavaju kao agnostici i ateisti. Njegov razgovor sa ateistom jedan je od gledanijih na Jutjubu. Oni koji nisu u prilici da sa protom razgovaraju lično, u diskusije mogu da se uključe putem interneta.

1606_ocp_w380_h300
Odgovor na pitanje koje je postavio sebi nakon spasavanja imama u ratom zahvaćenoj Bosni, a koje su mu nametnuli sunarodnici – „Da li sam pogrešio, da li sam zaista izdajnik?“, dobio je pre nekoliko godina sasvim slučajno.- Prijatelj mog sina Strahinje, takođe sveštenika, stupio je preko Fejsbuka u kontakt sa jednom mladom ženom iz Tuzle. Muslimankom. Tom prilikom mu je rekla – „Svako jutro kada se probudim, prvo na koga pomislim i za koga se pomolim je prota Golijan.“ To je za mene najveća nagrada u životu. Velika je to stvar – kaže prota, drhtavim glasom.
Izvor: DANAS

Ostavite komentar

*

captcha *

  1. Željko Pjevac Odgovori
    Kad će naše verske glavešine jednom već da slušaju ljude poput Oca Golijana i da zavedu red u našoj verskoj zajednici. Zar čekaju da mi revoltirani prestanemo da verujemo i da se odreknemo vere zbog pljačkanja i drskog ponašanja naših T.Z. popova u lokalu. Verujem da nam je zaražena cela verska zajednica jer da nije do sada bi se već napravio red. Dok naš narod pati i gladuje, ti isti T.Z. popovi se rasipaju i bahato ponašju. Neće nas oni oterati od naše vere i verovanje u boga jer nam tu veru oni nisu ni podarili, nego naši preci kojima se iskreno mi običan narod na tome zahvaljujemo. Oni treba da shvate da su oni tu da nas vode pravim putem (poštenja, vere, i ljubavi prema bližnjem svom) i da nas u tom pravcu obrazuju, a ne da nas "šišaju".