PROTA MILORAD GOLIJAN: Vera će opstati kroz kulturu i umetnost

0
700

S obzirom na način života koje je donelo novo vreme, običaji moraju da se prilagode. Oni se prilagođavaju i menjaju.

I Sveti Sava je stare, prethrišćanske običaje samo nadogradio hrišćanskim. Ništa on nije uništavao niti menjao. Tako ni mi u ovim i budućim vremenima nećemo ništa uništavati, nego prilagođavati i nadograđivati.

Početkom prošlog veka ljudi su živeli u potpuno drugačijim uslovima. Bila su zastupljena ognjišta, ljudi su išli po badnjak, donosili ga kući i ujutru ložili. Bilo je tu i mnogo drugih običaja koji su se vremenom izgubili. Kao sveštenik, prešavši iz ruralnih u urbanu sredinu, shvatio sam da moram nešto da učinim, kako se običaji ne bi potpuno zaboravili a vera utihnula. Pokušavao sam ljudima da objasnim u kakvim skromnim uslovima je Isusu Hristos rođen i o skromnom načinu života koji je vodio. Govorio sam o badnjaku i slami, o potrebi da se unose u kuću, ali nisam imao ništa protiv ni da se slavi Nova godina i unosi jelka. I ona je simbol lepote i ne narušava božićne običaje i praznike.

U vreme komunizma, kad nije bilo crkve, posebno u Rusiji za vreme Staljina, ljudi su bili okrenuti duhovnosti. Čak i u literaturi, bilo ju je više nego pre revolucije. Hristos je živeo u kulturi i umetnosti. On se bez umetnosti, bez poezije ne može shvatiti. I sveto Jevanđelje je poezija. Duhovnost ne zavisi toliko od klerikalaca koliko od duhovne potrebe naroda. Iako je manje sveta danas u crkvama, postoji duhovnost koja je potrebna u ovom teškom i bremenitom vremenu. Vera živi i prisutna je. Ona će postojati i u budućnosti, ali će svoje izvorište imati u poeziji, prozi, filmu i na drugim mestima. Ne znači da će oni koji govore sa oltara uvek govoriti ono što je potrebno narodu. Vera će opstati na osnovu onoga što nosi umetnost i što nosi kultura. One će imati presudni uticaj u preuzimanju duhovnosti.

Boris Pasternak pri kraju romana „Doktor Živago“ opisao je Vitlejemsku noć, zvezde, pastire, daleko bolje od šturih teoloških rasprava da li je zvezda nad Vitlejemom svetlost duhovnog karaktera ili konjukcija Jupitera i drugih planeta. Dok sam mogao da čitam nije mogao proći Badnji dan, a da ne iščitam ove predivne i upečatljive stihove.

Sad govore o magijskoj književnosti i mitskoj literaturi. Ne dam da moji novi romani budu svrstani u tu literaturu. Oni su liturgijskog karaktera. Shvatio sam da svaki čovek rađa se i dolazi na ovaj svet posle devetomesečnog boravka u utrobi majke. To je prvi život svakog čoveka, a drugi je ovaj koji živimo sad i ovde. Treći oblik našeg života je liturgijski gde čovek doživljava spasonosno radi čega se ovaplotio od djevice Marije Bog Logos, zbog čega se rodio u Vitlejemskoj štali i zbog čega u liturgijskoj realnosti umire na krstu.

Nisu veliki narodi koji su veliki po broju stanovnika, nego oni koji imaju velike ljude. Srpski narod ima velike ljude i one koji to nisu.

Šeih Imran Nazar Husein, veliki muslimanski tumač Kurana, u jednom svom predavanju izrekao je misao da je djevica rodila Isusa. Kod nas je uobičajen naziv da je devojka rodila Isusa Hristosa. Devojka iz prirodne veze s mladićem rađa novog čoveka, a djevica na natprirodan način donosi na ovaj svet ovaploćenog Boga. Kenozis, sažima se Božanska sila i ulazi u utrobu djevice Marije. Od nje prima čovečansku prirodu i ne dopušta smrti koja je u krvi Marije da uđe u njegovu krv. Nakon devet meseci rađa se Bogočovek u svemu Bog i u svemu čovek, ali bez smrti u sebi.

Na osnovu jevanđelskih opisa bilo je bezbroj pokušaja da ubiju Bogočoveka Isusa Hrista. Nisu to uspeli. Tek kad je Hristos na tajnoj večeri predao sebe u savezu hlebom i vinom, u savezu sa celim čovečanstvom, tad je dopustio da bude razapet i da strada.

Onaj dan kad je Isus Hristos vaskrsao, dan je neponovljiv. Slavimo samo uspomenu na taj dan, iz vremena Pontija Pilata. Veliki Petak je isečen iz zemaljskog vremena i umetnut u liturgijsko vreme. Dok traje liturgija traje i taj dan. Iz našeg života, u tom višem liturgijskom poimanju sveta, okean laži i smrti našeg života i budućnosti ističe kroz rane Hristove i preliva se u njegovu krv. Samo tako smo spaseni.

Hvala Mariji Bogorodici što je devet meseci svakog trena znala koga nosi u svojoj utrobi, te nam tako rodila Spasitelja sveta. Pitanje je da li ćemo mi prepoznati da Sveto Pričešće ne ulazi samo u naš krvotok, nego i u dušu. Od tog semena rađa se unutrašnji, duhovni čovek, koji je davno umro u Adamu, a u Hristu se ponovo rađa i oživljava. Tim čovekom smo novi, razumniji, lepši, bez zavisti i mržnje ispunjeni ljubavlju, koja jedino može da izdrži večnost.

 

Prota Milorad Golijan je rođen 1952. godine u Han Pijesku (BiH). Završio je Karlovačku bogosloviju. 
Tokom službe bio je i urednik “Srpskog siona”, časopisa teološkog karaktera, a na lokalnom mitrovačkom Radiju M pripremao je emisije bogoslovske tematike.
Napisao je i dvadesetak knjiga, među kojima najviše romana.
Od odlaska u penziju živi u mačvanskom selu Noćaj, ali i dalje drži predavanja na koja ga pozivaju “svi koji su željni Božijeg slova o miru i ljubavi” širom Srbije i Republike Srpske.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here