Ristići 20 godina traže nestalu ćerku, veruju da je UKRADENA iz mitrovačkog porodilišta!

2
2164

Idite, dete vam je mrtvo, imate drugo kući, rekli su Žaklini Ristić lekari, otpustivši je iz bolnice nekoliko sati nakon porođaja. Muž i ona, izbeglice bez srpskog državljanstva, nisu imali čak ni pravo da vide bebu, koju je bolnica insistirala da sama sahrani.

No, u dve decenije nije prošao dan, a da nisu pomislili na svoju mlađu ćerku, rođenu usred bombardovanja u Sremskoj Mitrovici.

Ristići su jedna od brojnih porodica koje veruju da im je dete oteto po rođenju. Ako je, kako veruju, živa, njihova beba će u maju napuniti 20 godina. Gledajući svoju prelepu stariju ćerku Nevenu, roditelji se neizbežno pitaju da li dve sestre liče? I da li bi krv umela da se prepozna? Zadnjih meseci oni dele Neveninu sliku na društvenim mrežama, uz nadu da će neko uočiti sličnosti među devojkama. Roditelji se nadaju da sestre liče i da će se prepoznati…

U Srbiju smo izbegli iz Hrvatske i pronašli smeštaj u Sremskoj Mitrovici. U noći između 11. i 12. maja 1999. godine, plodova voda je počela da mi curi, te sam otišla u bolnicu na pregled. Kao izbeglica, nisam imala zdravstveno osiguranje – započinje priču Žaklina, koja je pobegla od rata u Srbiju, samo da bi je u matičnoj zemlji sačekao veći užas.

U bolnici su joj uradili ultrazvuk, koji je pokazao da je dovoljno plodove vode ostalo i da se beba opet normalno razvija.

Beba je vitalna – rekao mi je doktor i istog trena se okrenuo se ka jednoj ženi i muškarcu, koji su tu stajali „u civilu“. Kazao im je: „Kod ove žene je devojčica„. Mislila sam tada da su i oni ginekolozi, ali ne – to su bili ljudi koji su izgubili dete.

U bolnici su rekli da mora tu da ostane, a bombardovanje Beograda naveli kao razlog. Smestili su je na krevet u podrum.

Na svaka dva-tri sata davali su mi po injekciju. Kada sam pitala zašto, sestra je rekla: „Ćuti, nemaš ni zdravstvenu knjižicu“. Mnogo su me ispitivali: odakle dolazim, koju školu sam završila, bračno stanje, da li je bilo genetskih i srčanih bolesti ili anomalija u našoj porodici. Ležala sam, bez kontrakcija, ceo naredni dan. Sestra je sutradan došla da vidi ima li izgleda za porođaj, no ništa. Moja beba se povremeno pomerala, plodova voda više nije oticala. Sve je bilo u redu, ali bolničko osoblje je forsiralo porođaj.

Nevena Ristić

U noći između 13. i 14. maja dežurna sestra ju je odvela u drugu sobu, ponovo joj dala injekciju i Žaklina je počela da se porađa.

Rodila sam dete u 27. nedelji trudnoće, prirodnim putem. Dali su mi nešto u venu, zbog čega sam se osećala opitom i bez emocija. Pokazali su mi na tren bebu – fetus ljubičaste kože. Pomislila sam samo: „To nije moje dete“ i odmah iza prvih vrata čula bebu kako plače. Ponovo su se pojavili oni ljudi u civilu… Pogledala sam na sat, bilo je 4 ujutru…

Istovremeno, medicinska sestra joj je nutkala da potpiše papir, „jer joj je dete umrlo“.

A ja i dalje čujem plač. Ustajem, bez emocija sa kreveta, i vidim dve sestre kako nose bebu prema liftu. Ja brzo za njima, ali vrata lifta su se zatvorila. Niko se u to doba nije porodio osim mene. No droga je radila svoje i ja sam se, bez trunke tuge, vratila u podrum. Ujutro su mi tražili da napustim bolnicu i da za šest dana dođem po nalaz placente. Otpustili su me isti dan, svega pet sati od porođaja.

Da su njena sećanja izmenili bol i lekovi, Žaklina ne poriče. No, kada su njeni roditelji ujutro stigli u bolnicu, sestre su im pokazale devojčicu za koju su rekle da je njihova unuka.

Moji roditelji su videli bebu, da bi meni nešto kasnije ponovili kako je dete umrlo. Kada je moj muž tražio da vidimo telo, rekli su nam da to nije moguće. Rekli su: „Imate već jedno dete kod kuće, mi ćemo finansirati pokop, a vi čekajte papire na kućnu adresu“.

Ti papiri nikada nisu stigli. Ali i bez njih, majčinski instinkt i čudne okolnosti koje su pratile porođaj, govorile su ovoj ženi da sa rođenjem njene druge ćerke nije sve čisto.

Shvatite, to je bilo vreme kada si verovao lekarima. Ništa tada nismo mogli da uradimo – nismo imali novca, ni srpsko državljanstvo. Promenili smo tri države, primanja su nam bila vrlo mala, ali ni posle 19 godina nismo zaboravili našu bebu, koja je sada već odrasla devojka. I zato sam prošle godine krenula u potragu, barem za tim papirima koja mi nikada nisu stigli.

Papiri koje su dobili su nepotpuni, na izvodu iz Matične knjige rođenih fali JMBG. Beba je, po papirima, bila živa 10 minuta. U matičnoj službi dali su joj izvod iz Matične knjige rođenih, za dete koje nema ime, a podaci roditelja su nepotpuni.

Za izvod iz Matične knjige umrlih rekli su mi da čekam, jer ga traže u arhivi. Ni potvrdu smrti nisu mogli da nađu, ali kada sam insistirala, izdali su je nakon pet dana – na njoj svež rukopis, nema pečata bolnice, ni imena oca, dijagnoze, obdukcionog nalaza. Na izvodu umrlih nema moj JMBG, a stoji da je državljanstvo SFRJ bebe, koje tada nije ni postojalo. U bolničkim papirima nema podataka sa obdukcije, sporvodnice smrti, krematorijumskih kalupa. Ni za grobno mesto nismo dobili potvrdu.

Žaklini su po porođaju pokazali „ljubičasti fetus“, a u papirima stoji da je dete rođeno živo. Prorodica Ristić se u međuvremenu preselila u Nemačku.

I šta sada čovek iz ovoga može da zaključi? Moje dete nije među mrtvima, a nije moglo da ispari sa lica zemlje. Pa gde je? Može biti samo među živima! Ja osećam da je ona živa i živim u nadi da ću je pronaći.

Već decenijama ogroman broj roditelja sumnja da su njihova deca oduzeta po rođenju i lažno proglašena mrtvom. Rečenica „mlada si, rađaćeš još“ prati gotovo svaku ispovest, a majke i očevi više nisu sigurni je li u njihovom slučaju ta uteha bila iskrena ili pokušaj da ih odgovore od toga da preuzmu telo svoje bebe.

Žaklina Ristić

(N. M./Telegraf/Alo/foto: Facebook)

2 COMMENTS

  1. Ako je ovo istina ja ću javno pojesti svoju diplomu medicinskog fakulteta.
    A vi ne srozavajte nivo sajta na nivo tabloidnog djubreta.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here