Sačuvajte dete u sebi!

0
231

Pri samom pomenu ovog predloga, većina će pomisliti da on predstavlja priličnu ležernost u odnosu prema sebi i verovatno na pameti imati sva ona detinjasta ponašanja koja se svakako kose sa repertoarom podrazumevanog ponašanja jedne odrasle osobe.

Međutim, to nije istina jer dete u svakoj odrasloj osobi predstavlja onaj dragoceni deo ličnosti nužan za srećniji i kvalitetniji život svakog čoveka. Razlika izmedju detinjastog ponašanja i ponašanja ljudi sa sačuvanim i budnim unutrašnjim detetom je velika jer u prvom slučaju osoba dozvoljava sebi da je ta detinjasta ponašanja vode kroz život i na veliku većinu situacija reaguje neadekvatno i nedoraslo, dok u ovom drugom postoji jasna svest i izvršna moć onog odraslog dela u svim situacijama koje zahtevaju odgovornost, odlučnost ili pronicljivost.

U ovom slučaju unutrašnje dete je tu uvek kada je potrebno ostvariti kontakt sa svojim telom, željama ili osećanjima. U takvim situacijama je njegovo aktiviranje nužno jer ko bolje i autentičnije od deteta može prepoznati i iskazati ta unutrašnja stanja.

Dete u nama predstavlja zbir svih prošlih iskustava i osećanja dobro zabeleženih i sačuvanih duboko. Oni su određeni kvalitetom i vrstom odnosa iz detinjstva. U zavisnosti od toga da li je osoba imala prihvatajuće i negujuće odnose sa važnim drugima, toliko je spontanosti i slobode uspela da sačuva u svom unutrašnjem detetu i sada ih u odraslom dobu koristi kao bazu za rast i razvoj sopstvenog bića.

Po pitanju toga koliko deteta imaju sačuvano u sebi ljudi se veoma razlikuju. One kojima je ono aktivno i često prisutno prepoznaćete po iskrenim i autentičnim reakcijama prema drugim ljudima, spontanosti u izražavanju emocija, iskrenom i gromkom smehu kada su srecni ili suzama u svim situacijama pretrpljenih gubitaka i okolnosti koje do tih gubitaka potencijalno dovode.

Sve njihove emocije su iskrene, njima se oči smeju i u njihovom prisustvu se ljudi osećaju prihvaćeno. Sve to oni postižu negovanjem svog unutrašnjeg deteta kome daju širinu i poslušaju ga kada prepoznaju neku njegovu inicijativu. Za razliku od onih spontanih i slobodnih ljudi, ovu energetsku bazu veliki broj je potisnuo i gurnuo u zapećak nesvestan njegove važnosti. Različite su okolnosti mogle dovesti do toga, ali je svima zajedničko to da u toku odrastanja nije bilo dozvole za izražavanje svog iskonskog i spontanog bića, te je svaka reakcija prolazila cenzuru i posledično oštru kritiku u cilju njenog što efikasnijeg gašenja.

U takvim uslovima mesta je bilo samo za suvo ukalupljavanje u očekivane standarde uz odsustvo bilo kakvog kontakta sa onim pravim sobom, svojim emocijama ili željama. Rezultat je taj da u odraslom dobu sva ponašanja deluju rigidno, emocije iskrivljeno i neadekvatno situaciji, a iskazivanja želja i htenja gotovo da i nema jer standardi prihvatanja i voljenja sebe su visoko postavljeni i teško dostižni.

Zapostavljanjem tog slobodnog deteta u sebi dolazi do nemogućnosti uživanja u spontanim aktivnostima, sposobnosti da se čovek zabavi i opusti bez griže savesti i optuživanja. Na taj način odrasli život vremenom postaje turoban, dosadan i težak, a svaki dan ispunjen nekim podrazumevanim, repetitivnim radnjama koje nemaju nikakvu draž. Sve to vremenom dovodi do gubitka zadovoljastva životom i možda posledično i odustajanja od njega.

Kako  bi imali uticaj i prevenirali ovakve ishode svi odrasli ljudi mogu se posvetiti negovanju i budjenju tog davno zapostavljenog deteta u sebi jer svako ga ima još uvek, a samo je pitanje kako mu povratiti sav izgubljeni potencijal od ranije.

Možda neki od prvih koraka mogu biti i češće postavljanje pitanja sebi šta osećam ili šta baš sada želim da radim. Na taj način šalje se direktna dozvola tom malom unutrašnjem biću da je sad bezbedno da se pojavi i da ovoga puta nećebiti odbačeno ili napušteno.

Jelena Dragičević Berat, TA psihoterapeut Kontakt: savetpsihologa@gmail.com kontakt telefon: 065 3030120

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here