SAVET PSIHOLOGA: Opraštanje NIJE znak slabosti

0
254

U trenucima kada nas neko povredi često poželimo da se toj osobi osvetimo, da joj vratimo „milo za drago“ i tako ublažimo taj osećaj izneverenosti, razočaranosti i bola. U tim prvim momentima nikada ne pomišljamo da dotičnoj osobi oprostimo ili uradimo nešto što bi promenilo nastali zastoj u odnosu.

Većina ljudi praštanje ne smatra važnim, niti poželjnim, prvenstveno iz razloga što smatraju da oprostiti drugome znači priznati vlastitu grešku, priznati da je druga osoba u pravu ili na taj način iskazati da smo promenili mišljenje o toj osobi, možda je prihvatili ili odobrili njen postupak. Da praštanje ne podrazumeva promenu mišljenja o nekome možemo videti ukoliko praštanje posmatramo kao odustajanje od vlastitih očekivanja u vezi sa nekim.

To praktično znači da postoji mogućnost da nam se neko ne dopada i da i dalje smatramo da je postupak prema nama loš i nekorektan, ali više ne očekujemo da ta ista osoba svoje ponašanje promeni ili prilagodi našem očekivanju.  Odustajanjem od tih očekivanja mi praktično pokazujemo da smo prihvatili realnost i da odnose se drugima ne posmatramo kroz  bajkovitu prizmu, već da smo svesni mogućnosti da ne možemo biti po ukusu svih ljudi i ne možemo se svima dopasti.

Ukoliko situaciju postavimo na ovaj način, izbeći ćemo patnju izazvanu spoznajom da nas neko ne voli ili ne prihvata.

Na taj način ćemo povratiti i moć koju potencijalno sebi oduzimamo kada drugima dajemo dozvolu da se loše osećamo zbog njihovih postupaka. Drugi ljudi mogu loše postupati prema nama, ali to da li ćemo se zbog toga osećati loše zavisi samo od nas. Ukoliko ne odustajemo od fantazije da ljudi moraju biti fer, u skladu sa našim željama i potrebama, svaki postupak drugih koji odstupa od toga, vodiće nas u neprijatno osećanje bola i patnje. Kada promenimo vlastita očekivanja, mogućnost za pojavu ovakvih osećanja drastično je manja.

Međutim, opraštanje pored misaonog dela ima i emotivni. Kada nas neko povredi, mi često tačno uviđamo šta se i kako desilo, ali nam to ne pomaže da iscelimo ranu koja je nastala. Kada je u pitanju opraštanje radi se o procesu koji je i emotivne prirode.  Da bismo oprostili na samom početku je važno priznati da krivimo nekog za nekorektno ponašanje prema nama  i da smo ljuti zbog toga. Bitno je dozvoliti sebi da doživite ta osećanja i prihvatite  ih kao adekvatna u datoj situaciji.

Ova osećanja ne treba potiskivati, osećati stid zbog njih ili ih zanemariti. Ona su sastavni deo opraštanje i njihovim „puštanjem“ postepeno dolazi do isceljenja. Kada dodje do toga osetićete olakšanje i  pređašnji osećaj bola i patnje prestaće a vas ometa u životu. Važno je napomenuti da  toku procesa opraštanja drugima nikako ne treba kriviti sebe, već podržati sebe i pomoći sebi u svrhu što bržeg oporavka. Ovaj proces ne treba forsirati, treba dati sebi vremena i odžalovati.

Polako, nežno kroz proces zaceljivanja možete da proći sami, uz podršku prijatelja ili psihoterapeuta. Koji god put da odaberete, važno je da uvek imate na umu važnost i vrednost vlastitog bića koje zaslužuje podršku i negu.

Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here