Skromnost (ni)je vrlina?

1
603

Dobrim čovekom nekada se smatrala osoba skromnih htenja  čiji su prohtevi uglavnom bili skrajnuti zarad „viših“ ciljeva. Često je isticano da je skromnost vrhunska vrlina koja je korisna u mnogim aspektima života pojedinca.

Vođeni ovakvim savetima, generacije su odrastale smatrajući da je svako isticanje odraz bahatosti i arogancije jer nije poželjno izdvajati se van proseka ili u sebi negovati čak i najmanji znak samosvesti utemeljen na objektivnoj spoznaji vlastitih mogućnosti i postignuća. Ovakvo uprosečavanje vodjeno skromnošću kao vrhunskom vrlinom doprinelo je da se veliki broj pojedinaca postepeno odrekao svojih potreba i želja, te u svoj karakter usadio imperativ da je opstajanje u proseku sasvim dobar kvalitet života.

Tom odnosu prema sebi umnogome su doprinela potkrepljenja koja su tokom odrastanje stizala sa raznih strana od svih koji su u životu pojedinca bili važni i značajni, pa je tako pohvala odustajanja od svojih želja utemeljila mesto ovoj osobini. Možda su vas hvalili kada ste odustali od nove igračke koju ste u prolazu zapazili prolazeći pored izloga ili su vas grlili za svako napuštanje želje za još jednom vožnjom u luna parku sa objašnjenjem da je to previše za kućni budžet i blagostanje vaše porodice. Ono što se u ovakvim situacijama najčešće previdi je uticaj tih „dobronamernih“ intervencija na karakter deteta.

Nepopravljiva šteta ne nastaje ako se iste primenjuju povremeno u svrhu postavljanja granica detetu, ali pripisivanje odgovornosti tom malom biću za dobrobit čitave porodice može predstavljati veliki teret koji budućem odraslom jasno stavlja doznanja da nije važno šta želi i koliko mu je to potrebno zbog čega će posledicno veoma često i biti u situaciji da odustane i onda kada za tim nema preterane potrebe. Taj skromni pojedinac ne samo da će lako odustajati nego će i zbog nedostatka iskustvau novim postignućima biti nesvestan čak i najmanjeg uspeha koji postigne, nikada neće isticati svoje kvalitete i čekaće da okolina bude glavni arbitar koji će oceniti kada je pohvala zaslužena.

Odnos prema sebi zasnovan na ovakvoj logici ne može biti dobar jer guši sve autentične potrebe pojedinca i vodi uprosečavanju koje je možda opravdano u slučaju da su objektivne okolnosti i potencijali zaista ograničeni.

Možda je najbolje skromnost i posmatrati u ovom kontekstu jer ukoliko je kvalitet života pojedinca takav da su potencijali usmereni ka preživljavanju, po prirodi stvari je za očekivati da će pojedinac svoje potencijale uglavnom usmeriti ka tome. Tada je skromnost svakao poželjna jer gurajući i pritiskajući sebe izvan svojih mogućnosti može dovesti do opšteg nezadovoljstva životom.

Međutim, kada su objektivne okolnosti povoljnije i život izlazi iz zone pukog preživljavanja postoji prostor za realizaciju svojih želja, potencijala i mogućnosti za bolji kvalitet života.Zato je vazno ne ustručavati se i preduzeti prvi korak za svoje dobro.

Jelena Dragičević Berat, TA psihoterapeut Kontakt: savetpsihologa@gmail.com kontakt telefon: 065 3030120

1 COMMENT

  1. Skromnost je pozitivna karakterna osobina koja podrazumeva jednostavnost, odsustvo agresivnosti, oholosti nadmenosti. To je prirodno ponašanje osobe koja sledi svoje potrebe, želje, ambicije.
    Međutim, povlačenje, defanzivnost, submisivnost nije skromnost. Nije ni vrlina. To je problem, a podrazumeva nesigurnost, anksioznost, nisko samopouzdanje, strah od ispoljavanja sebe.
    U textu je opisana submisivnost.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here