Srbi kao večiti moralni pobednici!

0
814

U Srbiji je vreme stalo. Još tamo negde oko Vidovdana 1389. U svim našim opravdanjima za ovo ili ono što nam baš ne ide od ruke, uvek se, pre ili kasnije, pomene ta čuvena moralna pobeda, posle koje više ništa nije bilo isto.

Mi smo, inače, najpoznatiji po moralnim pobedama. To je disciplina u kojoj suvereno vladamo, tu smo prvaci sveta. I svemira, takođe! “Naš Novak Đoković je izgubio u finalu, ali mi smatramo da je izvojevao moralnu pobedu.

Svi još pamte herojsku pobedu nad ekipom “Milosrdnog anđela“, kada smo NATO snage, moralno, potukli i saterali ih u mišju rupu. Toliko smo opasni, da pobeđujemo čak i u ratovima u kojima uopšte i ne učestvujemo. Kako? Moralno, kako drugačije?!

Mi smo se zaglavili u ovim balkanskim gudurama, pa ni napred, ni nazad. Zapravo, o ovoj drugoj varijanti i ne razmišljamo, samo nam je ona prva u pameti. Zajedno sa ostalim slovenskim plemenima tumarali smo, besposleni i zaludni, sa one strane Urala, dok nismo, pukim slučajem, nabasali na ono što danas zovemo “vrata naroda“.

Kada smo jednom navrli u Jevropu, više se nismo ni obazirali za sobom. E, ali u osvajanju Zapada, pretekla su nas neka druga, ista, ali malo drugačija plemena, pa su oni stigli čak u Mletačku i podno Alpa. A mi nismo! I stalno se tešimo kako smo mi bolji od njih, ali nas učiteljica (života) mrzi, pa ne možemo da se razmahnemo i pokažemo svoj maksimum.

Obaška, što su na istu stranu hteli i svi drugi, kojima je Bliski i manje bliski Istok bio tesan.

Onda su nas oni porobljavali, žarili i palili, gazili i preko naših leđa stizali i pod zidine carstvujušče Vijene, a mi sve jednako u kalu i blatištu do guše. I sad nam je neko kriv! Ko, ne zna se tačno. Svi okrivljuju nekog Murata, čiju smo silu mi, dakako moralno, porazili. 1389. I od tad – ništa!

A greška je u nama samima, kao i uvek. Nama nije dovoljno što živimo na tlu gde su nastale i cvetale dve velike civilizacije i baštinimo njihove tekovine. Ne, nama je to malo! Mi bismo na Zapad. I to odmah i sad, ništa pregovori, ništa procedure. Džaba su rimski imperatori stremili Istoku, mi hoćemo West Side Storry, end ništa drugo. Džaba se na početku Biblije, jasno i glasno, kaže, kako je rajski vrt Bog stvorio na Istoku, kod nas je West Or Bust!

Ono što nama najviše nedostaje jeste realna slika o sebi.

Mi sebe umemo toliko da obezvredimo, omalovažimo i unazadimo, da tu niko ništa ne mora da dodaje, ni da oduzima. Svaku našu dobru osobinu pretvaramo u manu. Namećemo sami sebi sliku inferiornosti u odnosu na druge, i još, onako mazohistički, uživamo u tome. Iz te krajnosti, munjevito prelazimo u drugu vrstu, isto tako nezrelog ponašanja, pa ni jačih, ni boljih, ni lepših, a već pametnijih od nas…ma, nigde na svetu nema.

A, šta se, zapravo, dogodilo na putu za raj… pokazaće vreme.

Možda. Ako ne izgubi strpljenje!

(Marina Kitanović Vasić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here