Živi u Bačkoj, a u srcu joj ostao SREM SA MIRISOM MAGNOLIJE

0
889

Iako sam u Novom Sadu rođena i u njemu – od škole, preko prvih ljubavi, pa do posla, provela veći deo života – često za sebe volim da kažem da sam Sremica na privremenom radu u Bačkoj.

Čini se da sam odrastajući na relaciji Sremska Mitrovica – Martinci, ključni „kapital“ kada je, kako se to popularno kaže, „formiranje ličnosti“ u pitanju stekla s druge strane Dunava.

Za mene je zato svaki prelazak nekog od novosadskih mostova nešto poput praznika; mini godišnji na kojem se već posle nekih sat vremena udisanja „mog“ sremskog vazduha restartujem i zategnem. Ljubav je toliko velika da sam zbog nje, kao neko ko baš nije preterano „opušten“ u društvu raznih bubica i gmizavaca, pa još u kombinaciji s nedostatkom vode i struje u neograničenim količinama, zavolela i kampovanje. Pod uslovom da se šator širi na Fruškoj gori, naravno.

Godinama unazad, kao „velika“ onako s rancem na leđima u kojem se nalazi uredno spakovana oprema za „preperluk“, švrćkam Fruškom bez obzira na to koje je godišnje ili doba dana u pitanju. Ne smetaju mi ni kiša, ni sneg, ni hladnoća; umem da zapalim vatru i da sama „svijem“ planinsko gnezdo, nije mi problem ni da nešto skuvam u prirodi. Onako bonus, nakon što sam jedne zime bolno improvizovala, naučila sam i da više od svega cenim dobru cipelu.

„Svinjski“ ili „vinski“, ne pravim razliku i ne biram previše. Jer, Srem je – Srem; bajkovito lep zimi, čaroban leti, a tek s proleća…

I dok je u lepotama prvog nedavno uživao „novosadski“ Amerikanac Čarls Kater, kojeg je očarala „moja“ Mitrovica, ja sam se (bilo nekoliko prazničnih, neradnih dana) po ko zna koji put zaljubila u „iznova mlado“ vinsko fruškogorje, za koje duboko verujem da ga nema na svetu. Kome je još do Toskane, razmišljam dok podno Krušedola uživam u društvu slavuja, fazana, veverica… Lagano ispijam jutarnju kaficu, udišem kiseonik s mirisom magnolije i – ne žurim nikuda. Vreme tamo drugačije teče, nemam drugo objašnjenje za činjenicu da se sve radi polako, a opet se planirano pozavršava. Bez kašnjenja i bez nerviranja.

A posle kafice, vreme je za kraću šetnju. Usput se javljam i razmenim koju sa od ranije poznatim „lokalcima“, a onda me put nanese i na nova lica – jednog nasmejanog Kineza, nekoliko Rusa, popričala sam i s bračnim parom iz Nemačke… I oni došli u „moj“ Srem. I to ne turistički. A ne, kupili ljudi kuće i doselili se. Kažu, sviđa im se jako. E kad je tako, sad su komšije s već „odomaćenim“ Beograđanima, izbeglicama iz Krajine i Bosne.

Ukratko, Fruška gora je i demografski iz godine u godinu sve šarenija. Čini se da se tamo i integracije lakše primaju i uspešnije sprovode. U toj našoj „maloj Evropi“ nema nekih posebnih procedura, poglavlja, ni zahteva. Tu se običan svet (nađe se i poneki selebriti), bez obzira odakle je i koja ga je muka ili želja dovela u ovaj raj na zemlji, jednostavno dogovori i živi lepo. A onda je sve lakše i sve „bude“.

Tako naš „svet u malom“ ovih dana dobija i svoju („rusku“) crkvu, pijacu, moderne saobraćajnice, priča se i o podizanju doma kulture i otvaranju prodavnice, dok su krušedolska i kafana na Banstolu od ranije sjajno „pozicionirane“. U prvoj najviše prija čašica razgovora o lokalnim temama, a u drugoj jagnjetina. Pa, ko šta voli. Opet, naravno, svako slobodan da bira… Logika je jasna: kad kod najvažnijeg – izbora mesta gde će živeti – nisu pogrešno birali, ostalo je lako…

E sad, da li „pijana“ od čuvene vode s Ubavca ili moguće predozirana svom tom prirodom, tek po povratku u „zverinjak“, shvatila sam da životni stil mog fruškogorskog komšiluka baš i nema isključivo veze s „nema ga na svetu“ Sremom.

Više se tiče života u manjim mestima, u kojima ljude niti muči problem prenaseljenosti, niti se pribojavaju ekološke katastrofe. Daleko su im ti „urbani“ problemi i niko svoj komšiluk ne mora niti da trpi, niti da toleriše. Pristojni i skromni gledaju svoja posla. Dok nekome ne zatreba pomoć. Tad svi kao jedan spremno pomažu; čuvaju se i paze iz krajnje jednostavnog razloga – ovde svet nije tako lako „zamenjiv“, nema te klupe s „rezervom“ kao u gradu, gde na svako upražnjeno mesto u sekundi „uleti“ ne zna se koliko novih kandidata.

U manjim mestima život i dalje ima vrednost. Cena nikoga ne zanima…

(tekst: Jasna Budimirović /foto: Discover Srem)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here