Strah od „starih, dobrih vremena“

0
1351

Opet su nastupili ONI dani u mesecu. Nervozna sam i džandrljiva, nepodnošljiva. Ne samo da bih se svađala sa svakim ko mi pređe put, nego bi’ bila u stanju da nekoga lepo izujedam.

Tri puta sam izvrtala torbu na postavu. U novčanik mi se uselio pauk, štrika one svoje mreže, i mahne mi svaki put kad tamo zavirim. Posle se cinično cereka, skot jedan bezobrazni. Merkam dečije kasice i stalno ih zapitkujem da im nije ostao koji dinar od užine. Jedva sam nekako nakuckala za kiflu i jogurt, samo da me one rospije iz kancelarije ne gledaju k’o belu vranu.

Dok sluđena idem na posao, prisećam se kako sam se radovala prvoj plati i kakve sam sve planove pravila puna poleta i (ne)realnih želja.

Kao što je red, prvu platu sam potrošila na čašćavanje rodbine i prijatelja. Onda su počela kašnjenja, koja su se prvo merila danima, nedeljama, pa i mesecima. Na kraju je to izgledalo ovako: kad uzmeš platni listić imaš za pola kile mesa, dok podigneš keš u banci bude dovoljno za 200 grama kafe, a kad stigneš u prodavnicu cela plata zalegne za tuce šibica. Sve to pod uslovom da išta od toga može da se nađe u prodaji. Svaki put kad se toga setim, k’o neka sujeverna baba tri puta pljunem, bilo – ne povratilo se.

Srećom pa je neko, nekad, izmislio čekove. U Srbiji smo njihovu (zlo)upotrebu doveli do savršenstva. Da njih nije bilo, naše izumiranje, koje je u toku, bilo bi značajno ubrzano, i to proporcionalno procentu tadašnje inflacije.

Bilo je samo važno poznavati nekoga u banci, da se ne bi gubilo vreme u beskonačnim redovima. Posle je sve lako. Odeš u prodavnicu, ispišeš nekoliko kilometara čekova, uđeš u minus od koga bi i Bil Gejts bankrotirao, a na kraju meseca promeniš deset maraka, sve lepo pokriješ i nikom ništa.

Cvetala je ekonomija u svim nijansama sive i crne. Sve ostalo je tonulo.

U Pandorinoj kutiji ostala je nada. Naša je bila potpuno prazna.

I danas, kad evro počne iz dana u dan da raste, osetim zebnju i strah, koje prati pitanje: “Neće valjda opet?“ Onih nekoliko dana pred novu dozu finansijske infuzije, zaričem se po sto puta da ću pametnije rasporediti novce.

Krećem se sporednim ulicama, da ne bih pala u iskušenje da kupim neku krpicu za kojom “plače“ moj orman. Ali kuja nikako da stigne zeca. Još se “črvene“ nisu ni privikle na udobnost mog buđelara, a već stižu obaveze i zahtevi. Struja, komunalije, telefon i ostali mesečni izdaci odnesu više od pola love. Uz to obavezno se otvori poneka neplanirana rupa koju hitno treba krpiti. I deci uvek nešto treba: te blok, te sveska, gumica, bojice, opet sveska – kao da se škola nalazi u nekoj paralelnoj dimenziji koja “guta“ pribor.

Više zahvaljujući sreći nego pameti, nisam podigla nijedan kredit, pa me mimoilaze napadi gušenja i buđenje u goloj vodi pred dospeće rate.

Sistem “ima se – može se“ traje četri-pet dana u vr’ glave, a onda preživljavam po principu “seci uši – krpi dupe“. Iščekujem da uleti neki putni trošak, kol’ko da ima za veknu hleba i deci za užinu. Sve drugo može da čeka…

(Marina Kitanović Vasić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here