VRDNIK: Lekoviti dragulj u srcu Srema

0
2032

Vrdnik, banja na južnim padinama Fruške gore, oaza za odmor i uživanje. Termalna voda leči reumatizam, sportske povrede, multipla sklerozu. Zimi se prva u Vojvodini zabeli od snega, u rano proleće od visibaba

Panonska nizija. Beskrajna i neuhvatljiva, kao i svaka druga ravnica. A, opet – drugačija. Ostrvska planina koja se usamljeno uzdiže usred Srema daje joj ono što ostale ravnice nemaju – čistiji i lepši vazduh. Zato se Fruška gora naziva plućima Vojvodine, na čijem se južnom „krilu“ smestio svojevrsni vazdušni biser, mesto za rehabilitaciju, oaza za odmor i uživanje. Banja Vrdnik.

Njena lepota, sva u potocima i borovim i lipovim šumama, skriva se na svega 25 km od Novog Sada, 75 km od Beograda i 30 km od Sremske Mitrovice.

Dovoljno je blizu da se do nje „skokne“ na dan, a opet daleko da se, na uvek sunčanim fruškogorskim padinama, čovek i mentalno izmesti iz svakodnevice. Jer, ova živopisna varoš u opštini Irig, na 220 metara nadmorske vidine, ima tu moć. Zimi se prva u Vojvodini zabeli od snega, u rano proleće od visibaba, leti snažno zamiriše na breskve, a u jesen je već u mirisu sremskog vina. Pa još kada dobije najavljeni turistički „paket“ – žičaru, adrenalin park i biciklističku stazu…

Glavni adut Vrdnika je termalna voda sa prosečnom temperaturom od 32,8 stepeni, čija se lekovitost već četiri decenije „eksploatiše“ u „Termalu“, Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju. U šest bazena se uspešno tretiraju reumatizam, degenerativne povrede lokomotornog sistema, multipla skleroza, sportske povrede, oporavlja posle ugradnje proteze kuka i kolena…

Savremeni aparati i stručno medicinsko osoblje preporuka su zbog koje pacijenti dolaze, kao što se ljudi željni odmora, plivanja i uživanja u termalnoj vodi i spa programu, vraćaju. Posetioci treba da izdvoje oko 3.000 dinara dnevno za pansionsku uslugu, dok je ulaznica za bazen 250 za decu i penzionere, a 400 za ostale. Kako su već „nanjušili“ i mnogi stranci, za tu vodu ne bi ni trebalo štedeti. Jer je melem. Pacijenti dobijaju preko socijalnog osiguranja tri nedelje plaćenog oporavka u Specijalnoj bolnici, pa svake godine besplatno boravi više od 800 penzionera.

Današnje banjsko-turističko pozorište teško je povezati sa zagušljivim, kapljivim hodnicima u mraku, a još je teže u tim hodnicima, 300 metara ispod površine zemlje, zamisliti Vrdničane, rudare pod šlemovima. A, to je bila svakodnevica ovog mesta. I ta davnašnja sudbina iznedrila je današnju.

Sve je počelo 1804. godine kada je otvoren jedan od najstarijih evropskih rudnika mrkog uglja, pa je sa eksploatacijom rude ovo naselje doživelo procvat. Ali, jedan slučajni događaj potpuno je izmenio vrdničku sudbinu. Bila je 1931. godina kada je u rudniku izbila voda, i to ne bilo kakva, nego lekovita!

Rudari su počeli da potapaju noge u tu toplu tečnost, hvaleći se da im ublažava bolove, ali ni kada su uoči Drugog svetskog rata sazidali bazene i kupatila sa kadama, nisu slutili da će to biti početak kraja rudarskog života. Na rudnik je 1968. godine stavljen katanac. Ugašena je i pruga Ruma – Vrdnik, jedna od najstarijih železnica u ovom delu Evrope.

Tu gde su nekada kopale vredne ruke počeli su da niču banjski i turistički objekti. Život je na trenutak stao. Odjednom više nema rudara, hranitelja porodice.

Govori se o turističkim potencijalima u mestu koje je kao industrijsko disalo 164 godine. Moralo je da protekne mnogo vode da bi se Vrdnik „ušančio“ na novim temeljima, ali danas izgleda kao da je na njima stajao oduvek. Sada se na sve one rudarske tekovine gleda sa tek malo nostalgije ili uz nevericu da je današnja banja nekada bila „od uglja“. Ostalo je još naselje Nova kolonija, stambena „tvrđava“ za rudare, kao podsetnik na prošlost i kao, kako kaže Marković, arhitektonski, kulturološki i etnički fenomen Vojvodine.

A na još mnogo davniju istoriju ovde „signalizira“ Vrdnička kula stara koliko i Stari Rim. Navodno je podignuta da bi zaštitila Sirmijum ili Sremsku Mitrovicu od osvajača, ali se u zvaničnim dokumentima prvi put spominje tek 1315. godine. Danas predstavlja spomenik kulture od velikog značaja, a nedavno je na ovom mestu, do kojeg se za 20-ak minuta iz centra stiže stazom zdravlja, izgrađeno istoimeno etno naselje.

I kada smo već kod prošlosti, onda treba spomenuti manastir Ravanicu ili Vrdnik. Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika Vojvodine označio ga je za jedan od najznačajnijih na Fruškoj gori, u koji su na Vidovdan 1811. godine donesene mošti kneza Lazara. Vek kasnije u porti je otkriven spomenik Milici Stojadinović Srpkinji. Znamenita književnica je ostala upamćena kao „vrdnička vila„.

Mnogo je još lepota koje Vrdnik čine znamenitim, pa je šteta što smo skloni da se umesto u našim oazama radije banjamo u komšijskim. Jer, ovde baš sve imamo. I baš je sve kao u banji. Lako i lepo.

 

(Tatjana Loš)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here