Zbog čega sve ljudi mogu da vam zavide…

1
982

Prosto je neverovatno zbog čega sve ljudi mogu da vam zavide! Ako vam je kuća veća, bolji auto, ako ste se bolje udali/oženili… Neće vam zavideti jedino na vašoj pameti. Ne zato što umeju to da cene, nego zbog činjenice  da misle kako su upravo oni najpametniji, i da drugi, uključujući i vas, treba njima da zavide.

PIŠE: Marina Kitanović Vasić

Mene je uvek najviše nerviralo kad mi kažu: „Blago tebi, ti si jedinica, baš ti zavidim.“ Ne razumem šta tu ima da se zavidi. Jeste da je svaka čokolada samo tvoja i da dobiješ sve što poželiš, doduše, u okviru porodičnih mogućnosti. Ali to je, uglavnom, to. A druga strana medalje? Šta god da se desi, zna se ko je glavni i odgovorni.

Na primer, pustiš muziku, malo se zaigraš, cikne mamina omiljena vaza. Tu nema vađenja: gurnuo me, nisam ja i tome slično. Eventualno možeš da ocrniš neku od drugarica, ali to ne pije vodu na duži rok. Pre ili posle, provale te. Ma, u stvari, kasnije uvidiš da im je sve odmah bilo jasno, samo su se malo pravili ludi.

Dalje, sva očekivanja roditelja moraš da ispuniš ti. Da budeš dobar đak, da završiš fakultet, da se zaposliš, da ne upadneš u loše društvo. Ukratko, ne smeš da ih razočaraš. Pošto nisu napravili rezervnu kopiju, nemaju ni na koga drugog da računaju. I onda, nema ti druge, nego da daš sve od sebe.

Ja sam u porodici imala dvostruku ulogu: morala sam da budem i ćerka i sin. Ponos svoga oca, umesto da me inspiriše sveže udata lejdi Di, mene je oduševljavao Indijana Džons! Nisam, na očaj moje majke, maštala o bajkovitom venčanju, već sam sanjala da otkrijem gde je sahranjen Aleksandar Veliki! Zato sam upisala arheologiju. Vrlo perspektivno! Da bude sve po pe-esu, diplomirala sam pre roka, sa desetkama. Time sam overila vizu za doživotni boravak na birou za nezaposlene.

Imala sam, ipak, sreće. Kada je otac odlazio u penziju, a radio je kao vozač u Opštini, zamolio je tadašnjeg predsednika da me zaposli. „Bilo šta, samo da je neka kancelarija!“

Tako sam jednog jutra ušetala na svoje, ubeđena sam bila, privremeno radno mesto. Tamo se stiže kroz lavirint hodnika, niz stepenice, pa u podrum. Upoznala sam se sa koleginicama; odmah su me lepo prihvatile. Nisu uspele da sakriju sažaljive poglede, čije sam značenje shvatila mnogo godina kasnije. Nas tri, bez lažne skromnosti, možemo da poslužimo kao tri pokretne enciklopedije. Pored mene, tu je koleginica koja je diplomirala klasičnu filologiju, odlično čita i prevodi sa sanskrita, starogrčki i latinski su joj kao maternji. Druga je istoričar umetnosti, magistrirala na temu flamansko slikarstvo.

U našu kancelariju malo ko zalazi, čak ni mnogi koji rade u Opštini ne znaju da objasne gde se ona nalazi. Ipak, pre nekoliko dana, na naša vrata zakucala je stranka. Violeta, moja školska drugarica! Odmah sam je prepoznala, a i ona mene. Viki je bila, i ostala, prelepa. Što se kaže, ništa joj bog nije ostao dužan! Uz to bila je i jako dobrodušna, čini mi se da nije bila u stanju da ikoga mrzi. Jedino nije bila baš neki đak. Na sva pitanja gimnazijskih profesora odgovarala je treptanjem svojih velikih, tamnih očiju.

Gde si, kako si, šta radiš, bujica pitanja, nismo se videle od maturske večeri. Pitam je l’ završila fakultet, kaže nije ni pokušavala da se upiše. Udala se još te jeseni za Vladu iz našeg odeljenja. Ne mogu da verujem! Vlada Gmaz! Njegov matori je drmao po gradu godinama. Bio je direktor svih mogućih fabrika u izgradnji, dakle dok ih je finansirala država. Napakovao je i za praunučiće. Sad Viki i Vlada žive u Švajcarskoj, ona se smara svakodnevnim šopingom, i nervira je što nema snega u Sent Moricu, pa mora da zimuje na Kopaoniku…

Brzo smo završile posao zbog kojeg je zabasala u ovu našu kancelariju, i Viki ode. Ostavila mi je brojeve telefona i adresu, reče mi da joj pošaljem zahtev za prijateljstvo na Fejsu, i da se obavezno javim.

Kad je otišla, okrenula sam se prema koleginicama:

-A zvali smo je Violeta Guska!

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here