Zemlja u kojoj su redovi postali običaj! ČEKAJUĆI DR. GODOA

0
2170

“Je l’ ste Vi uredu?“

“Pa naravno da sam U redu! Stanite iza, i ne izigravajte padobranca!“

Ovakvi dijalozi prate me čitav život. Manje – više! Onih prvih petnaest godina koje su moji roditelji proveli u redovima umesto mene, ne važe se (a to sam nadoknadila dreždanjem po kojekakvim čekaoničkim hodnicima u ime svoje dece).

PIŠE: Marina Kitanović Vasić

Dakle(m), prvi put u red sam, za sebe, stala kada sam se upisivala u srednju školu. Pre toga imala sam jedno iskustvo sa ovom pojavom kada smo drugarica i ja otišle u tzv. ‘‘Socijalno“, gde je ona trebalo da preda neke papire za njene roditelje. Sećam se hodnika, koji je bio prepun ljudi, bez dotoka svežeg vazduha i prirodne svetlosti, mi smo bile šesti razred, i ja sam tu, u tom koridoru, zviznula u nesvest, takođe po prvi put u životu. Valjda zbog te traume i dan danas imam blage napade panike i ogroman otpor prema svim mestima gde treba čekati, čekati, čekati…

Ponekad počnem da se preznojavam čak i kad kompjuter neće da mi otvori neki dokument u roku od odmah! Ali, i čekanje je nekad, naprosto nemoguće izbeći.

Postoji u našem društvu jedna posebna, nedostižna kasta, koja sebe naziva medicinskim radnicima, gde se ova poslednja reč uzima zaista uslovno. Među njima, opet ima jedna specijalna vrsta živcoždera, koji sebe imenuju kao stomatologe, dok ih običan svet zove, kako i priliči, zubarima. Kakve veze to ima sa čekanjem? Videćemo iz sledećeg primera.

Mesto događanja: Dom zdravlja, bilo gde u Srbiji.

Vreme: Jedan četvrtak u martu (a nije 8.) oko 14h.

Pošto se držim devize da pametnog čoveka zub može da boli samo jedan dan, uputim se ja na narečeno mesto sa ciljem da zlikovca koji me čitavu noć držao u budnom stanju ekspedujem iz svoje vilice pod hitno. Do sada sam, uglavnom, išla kod “privatnog“ zubara, i nisam imala nikakve primedbe i komplikacije. Da ne bih na ovu skupoću dodatno deranžirala kućni budžet, odlučila sam se na radikalni zaokret. Kakva greška!

Stigla sam dva minuta posle početka radnog vremena, uljudno sam upitala gde da čekam za vađenje nesnosnog i podivljalog zuba, i sela pred ordinaciju 10. Doktor – stomatolog – čika zuba (“Nikola, hoće da me boli kod čika-zube?“, “Naravno!“) još nije pristigao. Obično se zločinac uvek vraća na mesto zločina, što smo naučili iz literature i detektivskih filmova, ali šta se ovog puta dešavalo ne znam, nisam pametna. Sa svakim otvaranjem ulaznih vrata budila se i moja nada da stiže ON, budući oslobodilac mene od mojih muka.

No ta gospođica je varljiva i sklona tome da vas večito drži u zabludi i neizvesnosti, na šta potrošite dobar deo života, pored čekanja u redovima i pred ordinacijama. Za to vreme, pošto sam bila stacionirana tik uz sobu za relaksaciju stomatoloških sestara oba pola, do mene je dopirala svakodnevna jadikovka o teškom životu i mučenjima kojima su podvrgnuti gorepomenuti, u vidu odlaska na seminare širom turističkih destinacija banjskog karaktera, gde, o, gle čuda!, oni bivaju primoravani da se stručno usavršavaju i nauče nešto novo.

Usput se jedna stvarno napaćena duša žalila što nije pre tri’es godina otišla u Kanadu, da je Bog vidi, a ne da je ovde zamajava svaka pacijentska šuša. Uzgred, dedukovala sam da, osim doktorke br.13, niko više ne radi, jer su dvojica na sahrani, a ovaj, koga ja čekam još uvek je na putu.

Nakon dva i po sata udarničkog čekanja, koje sam ispunjavala višekratnom vizuelizacijom sebe kako Dr. Zubi vadim i zube i druge, vitalne organe, iz ordinacije 10 izađe nesuđena državljanka nama bliske i nadasve prijateljske Kanade, (valjda su zbog potvrde svega toga nastupali za ekipu “Milos(p)rdnog anđela), i saopšti mi, biranim i uzvišenim rečima, da je doktor odlepršao u pravcu Beograda, i da se blagoizvolim preseliti pred broj 13, gde ću biti primljena i prihvaćena kao najrođenija, čim doktorka odradi svoje pacijente. Računam, ‘ajde da sačekam i tamo, samo da mi ova napast više ne kljuca u glavi. To mi je oduzelo još sahat i po vremena.

Kada sam najzad ušla u ordinaciju, jasno i glasno rekoh da hoću da vadim zub. Trinaestica, ne hajući za moje reči, uze onu zujalicu, zzzzzzzzz, ja tražim na onoj stolici dugme za katapultiranje, “je l’ vas boli!?“ čudom se čudi ona, “ma jok, samo kad se smejem“, duhovito ću ja, onda uze onu brundalicu, zzzzzzzzz za dve oktave niže, sve po živcu koji pulsira, svetlaci mi igraju pred očima, glava kao da postaje sve veća, gledam da ispletem nogu iz kablova, pa da je, refleksno, šutnem u koleno, nek boli i nju nešto, “isperite“, grgolj-grgolj, “evo stavila sam vam lek, dođite u ponedeljak’‘, “ma ‘oću, kako da ne!’‘ mislim se ja, a boli me i zub i glava i tri metra oko nje.

Sve u svemu, trajalo je to, brojem i slovima, 5 (pet) minuta. U to se umeša i sestra: “petsto dinara, molim“, i tu meni pukne pred očima. Nije Dr. Trinaestica ni gluva, ni naivna! Zašto da mi za vađenje zuba, koji više ne može da se popravi, uzme sedamsto dindži, kad može da ga “krpi“ i uzme mi pet puta po petsto! ‘Nači, DZ prihoduje trostruko, ona ima pacijente, a ja, kao, imam zub. TZVRTZ!

Svega ovog ne bi bilo, da je Pera, to jest ja, otišao pravo u policiju, odnosno kod privatnog zubara!

Pošto sam kući došla vidno revoltirana, u sumrak, sa izgledima da provedem još jednu noć u bolnom delirijumu, moj muški predak me odlučno strpao u kola i odvezao pred ordinaciju mog nekadašnjeg doktora, koji, iako je u penziji, još uvek radi, i, što je mnogo važno, ima laku ruku. Doduše, i tu sam morala da sačekam, jer nisam imala zakazan termin, napokon i zub je izvađen, meni je laknulo i sad sam mirna. Kući sam došla u sitne sate, ali spavala sam kao beba!

Pitam se, zašto zubi najviše bole noću, i kad je već tako, zašto i stomatolozi ne bi radili treću smenu? Mada, kako rade po danu… a ako ste već primorani da platite za popravku, vađenje, protezu i slično, ne gubite vreme po Domovima zdravlja.

Svi koji nešto vrede i znaju, imaju privatne ordinacije. Idite tamo!

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here