Život provodimo tražeći ono što već imamo

0
1324

Rađamo se slobodni. Barem u ovoj eri u kojoj živimo. Nemamo ništa. Ni uspomene, ni sećanja, ni nadanja. Mi smo kao prazan list papira. Kako život ide tako ispisujemo. Nešto mi, nešto sudbina. Naše reakcije na ta sudbinska uplitanja određuju ton naše priče. Ona je farbaju u sivu, ili ružičastu.

Niko ti ne kaže kako se živi i kako se oseća. Gledaš. Nešto radiš po ugledu na okruženje. Nekuda te usmere roditelji. Nekad želiš biti kao tvoji prijatelji. I sve je u redu dok to kako živiš i osećaš čini da se osećaš zadovoljnim. Dok smo djca, sve je vrlo prosto. Najčešće radimo ono što nam se radi i šta volimo da radimo. Jedemo (ili ne jedemo) šta nam se jede, iako to ponekad izluđuje naše roditelje. Igramo se sa onim igračkama koje nam se dopadaju. Spavamo kada nam se spava. Radujemo se onima vrednim radovanja. I uglavnom smo srećni. Spokojni i bezbrižni.

Sa odrastanjem dolaze i komplikacije. Čovek nastoji da se uklopi u neke društvene okvire kako bi bio prihvaćen i kako bi osetio pripadnost. Pravi kompromise na uštrb želja svog bića. Ima i onih koji su svoje želje toliko utišali da ih više i ne čuju, te tako gaze kroz život u gomili kuda ih god ta gomila odnese i svejedno im je. Ne žele previše, ne očekuju ništa. Ne sanjaju.

Moderni čovek je danas toliko fokusiran na traženje sreće i unutrašnjeg mira, da je to postalo previše tužno. Joga, meditacija, life coachevi, ishrana, treninzi, wellnessi, spa centri, vežbe samokontrole, disanja, psiholozi i psihijatri. Sve su to lekovi koje koristimo da bismo zamazali posledice onoga što nas muče, dok problem i dalje ostaje. Mi ga ne vidimo. U trci za materijalnim, u trci za onim što mislimo da bi život trebao biti, a zaboravljamo onaj prazan list koji smo dobili na rođenju koji je bio samo naš da ga ispišemo kako želimo.

Ljudi se danas plaše biti drugačiji. Globalističko društvo u kojem živimo nam nameće novac kao imperativ. Ljudi trče za novcem, misle da je on garancija sreće i mira, a upravo je ta trka ono što stvara nemir. Na kraju dana nije važno. Na kraju meseca plata ne može nadomestiti prazninu koju osećaš u grudima, nemir koji te kida. Na kraju dana novac ne može kupiti spokoj. Koja je uopšte poenta da provedeš svoj život radeći nešto što ne voliš i ne želiš i zbog čega se osećaš nesrećno pa kupuješ stvari zbog kojih misliš da ćeš se osjećati bolje i umanjiti osjećaj nezadovoljstva?!

Pojedine majke nakon porođaja žure na posao kako bi što pre mogle da rade, sačuvaju poslove, plate, iz brige da svom detetu obezbede novac i kako mu ništa ne bi falilo, a ne shvataju da je dečiji svet vrlo jednostavan i da mu najviše od svega trebaš ti.

Kada sam bila najviše tužna u životu, osmeh i spokoj nisu mogle da mi vrate stvari, već zagrljaj onih koje volim, i neka topla reč. Za mene sreća nikada nije bila proporcionalna količini novca koji imam, a imala sam i više i manje. Za mene se sreća uvijek merila količinom mira u mojoj duši.

Ljudi su zaboravili kako se prosto živi. Kako ti ne treba previše da bi bio srećan, a kada bismo većinu ljudi pitali šta je krajnji cilj njihovog života i šta bi želeli za sebe, većina bi odgovorila da samo žele da budu srećni.

A srećan se može biti i u patikama sa pijace, i sa margarinom i pekmezom namaznim na domaći hleb. Srećan se može biti i u trenerci koja je bratu postala mala. Srećan si mogao biti i na obali jedne male reke. Sreća nije značila rođendan u igraonici, niti tortu sa fondanom. Sreća je mogla biti u torti koja je trebala da bude zeka ali je negde usput više zaličio na medu.. Tvojih šest, sedam drugara i zdelice sa smokijem i tanjiri kiflica koje bi napravila neka komšinica veštija od tvoje mame. I teta Mirina pogača. I pokloni tvojih drugara. Sveske, dezodoransi, čarape, čokolade, kasete i obične stvari.

Smešno je kako su neke od najdražih uspomena upravo one iz detinjstva, kada se sa jedne strane rušio moj svet i porodica, a kada sam imala iskrene drugare. Kada smo bili djeca pa nismo znali da se neiskreno smejemo. Kada smo se nevešto trudili da sakrijemo simpatije. Kada smo jedni drugima iskreno pomagali. Kada sam jedva čekala da svane kako bih ugledala svoju drugaricu, pa da zajedno pričamo o našim simpatijama, slušamo kasete i lepimo postere.

Negde usput zaboravimo i sve to uprljamo. Kalkulacijama, lažnim osmesima, zavišću. Počnemo da trčimo u pogrešnom smeru, umesto da opušteno šetamo putem kojim smo krenuli. I borimo se protiv svog bića, jer ovaj svet želi brže, bolje, jače, ratobornije, a ti sa životom ne želiš da se boriš. I onda se umaramo, iscrpljujemo, više mentalno nego fizički i onda tražimo „kreme“ kojima ćemo zamazati svoje živote, umesto da zastanemo i udahnemo.

Setimo se početka. Setimo se esencijalnog i važnog. Setimo se ko smo i čemu težimo. Prisetimo se mira u duši. Za sreću ti ne treba krema od 100 eura, niti preskupi časovi joge. Ne trebaju ti veća usta, niti torba od hiljadu eura. Trebaš samo ti sam sebi. Da se setiš ko si bio i kuda si krenuo. Da se prisetiš ko želiš biti i kome želiš pripadati.

I tada ćeš imati sve!

Jelena Despot

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here