Od prvog do sedamnaestog septembra 1813. godine vodio se na Ravnju poslednji veliki i verovatno najkrvaviji boj u Prvom srpskom ustanku. Komandant turske vojske bio je vezir Ali – paša Derendelija, a njegov zamenik Sulejman – paša Skopljak, komandant turske konjice. Cilj ove vojske bio je prelazak Drine, prodor kroz Mačvu do Šapca, a odatle za Beograd. Turci su raspolagali sa 15000 vojnika i zavidnom artiljerijom, kojom su rukovodili francuski inženjerci i oficiri. Nasuprot ovom neprijatelju, na ravnjanskom šancu zvanom Šarampov, postavili su se Srbi sa oko 3000 ustanika, pet topova i tri kumbare. Među topovima se nalazio i čuveni top Šibonja, poznat još iz Mišarskog boja, a kumbare su bili topovi koji su mogli da izbacuju granate. Na Šarampov je prvi stigao vojvoda Sima Katić Prekodrinac, a posle njega su došle vojvode Miloš Obrenović sa Rudničanima, Luka Lazarević sa Posavotamnavcima, Stojan Čupić sa Mačvanima, Prota Matija sa Valjevcima i Zeka Buljubaša sa svojim golaćima iz Parašnice. Golaćka četa Zeke Buljubaše bila je elitna jedinica, koja je brojala između 300 i 500 vojnika.
Zbog ruske upletenosti u rat sa Francuzima, međunarodne okolnosti za Srbe bile su veoma nepovoljne, iscrpljenost vojske sve veća, a sukobi i nesporazumi među vojvodama sve češći. Sedamnaestog dana boja vojvode odlučuju da ne ginu uludo i da se povuku prema Šapcu radi pomoći tamošnjim ustanicima. Tada na scenu stupa Zeka Buljubaša, obećavajući zaštitu odstupnice onima koji hoće da se povuku , rekavši: ”Ko ima zašto da živi, neka ide i Bogom mu prosto. Ja odavde nikuda ne idem jer sam davno dao zavet da neću da živim ako Srbija mora da umre.” Zeka i golaći štitili su odstupnicu srpskim vođama i ostalim preživelim ustanicima. Dok su imali baruta, branili su šanac puškama, a kad je municije ponestalo, isukali su noževe i tako napadali Turke. Hvatali su se sa njima u koštac i u toj borbi prsa u prsa izginuli su svi golaći i uskoci zajedno sa svojim komandantima Zekom Buljubašom i Petronijem Šišom.
Već trećeg oktobra Karađorđe prelazi preko Save u Austriju, petog oktobra Turci zauzimaju Šabac, sedmog Beograd, a sedamnaestog oktobra zaglušujućom topovskom paljbom sa Kalemegdana objavljuju da je Srbuja ponovo pokorena i ustanak u potpunosti ugušen. A od kakve je važnosti bio Boj na Ravnju, dovoljno svedoči priča koja kaže da su Turci posle ovog boja zaklali 6000 ovnova, kao kurban, u čast svoje pobede. Takođe, Knez Miloš je tvrdio kako su Srbi na Ravnju bili izloženi takvoj vatri kakve nije bilo ni na jednom kraju Srbije.
Zeka i njegovi golaći su ugradili živote za slobodu srpskog naroda, koja je u punoći došla koju deceniju kasnije; za veru pravoslavnu i naš nacionalni identitet, kao zalog zadobijanja Carstva nebeskog posle Drugog dolaska Hristovog i sveopšteg vaskrsenja. Pomolimo se, dragi moji,za ove naše junake u svakoj zgodnoj prilici – da im Gospod oprosti eventualna sagrešenja i podari rajsko naselje u Carstvu svome.
Pohvala Zeki Buljubaši i njegovim golaćima
Sudbina je pred ove srpske div – junake stavila pitanje kom će se carstvu privoleti. Međutim, za Zeku i njegove golaće dileme nije bilo: svojim delom su se privoleli carstvu časti i slobode, Carstvu Božije pravde i istine, tj. Carstvu nebeskom. Oni su bili spremni da se sagnu pred Bogom i usprave pred neprijateljem jer su polazili od poznatog hrišćanskog shvatanja da onaj ko se Boga boji, ne boji se ničega više; a onaj ko se Boga ne boji, boji se svega ostaloga.
U hrišćanstvu se visina ljudske časti meri visinom spremnosti na žrtvu i u skladu sa tim ovi junaci su smatrali da život ima smisla samo ako se živi u veri pravoslavnoj i slobodi, a isto tako su smatrali da i umiranje ima smisla samo ako se umire za veru pravoslavnu i slobodu, tj. za krst časni i slobodu zlatnu, kako su to oni govorili. Drugim rečima, bili su uvereni da je umiranje za čast i slobodu daleko bolji izbor nego život u bedi i sramoti.
Bili su to oni potomci čestitoga Kneza Lazara, koji je odbacio zemaljsko da bi zadobio nebesko i koji je oružjem žrtve zadobio večiti, jevanđeljski venac pobrde. To su oni junaci, koji su živeli, razmišljali, borili se i stradali u duhu Kosovskog zaveta, u duhu Kosovskog opredeljenja, kao višedimenzionalne osovine srpske duhovne i nacionalne prepoznatljivosti. Veliko im hvala i neka večno budu u našim srcima!
Besmrtni podvig Zeke i njegovih golaća nam pomaže da bolje razumemo lekcije iz istorije koje nas uče ko nam je neprijatelj, kakve su mu metode i šta nam je činiti da bismo opstali kao narod. Mnogi bi da preko naših leđa proširuju svoje granice i otimaju tuđa prirodna bogatstva. Upravo to su radili Turci skoro pet vekova i usput prevodili u islam veliki broj naših sunarodnika. Austrougari su tokom proteklih vekova znatan broj Srba na Balkanskom poluostrvu prvo pounijatili, pa potom pokatoličili. Srpski književnik Simo Matavulj je u pripoveci ”Pilipenda” nenadmašno prikazao ove procese u gornjoj Dalmaciji tokom 1843. godine. Islamizirani Srbi su danas priznati kao Bošnjaci, a oni pokatoličeni se osećaju kao Hrvati. I jedni i drugi najviše na svetu mrze nas, koji smo i dalje Srbi. Naše postojanje ih stalno podseća da su i oni bili isto što i mi i da su u određenom vremenu izdali svoje pretke i preverili. To podsećanje im smeta, pa bi im najviše odgovaralo da mi, koji smo se održali kao Srbi, jednostavno nestanemo!
Današnje okolnosti imaju još podmuklije načine ispoljavanja. Naš položaj smeta strateškim interesima Turske, Nemačke, Amerike i Evropske unije. Turci maštaju o obnovi stare slave, Nemcima treba prohodnost do toplih mora, a Amerikanci i Evropljani žele sigurnu zaleđinu u slučaju sukoba sa Rusijom. Jedino što nikog nije briga za srpske interese! Turska teži da ostvaruje svoje interese kroz saradnju sa Bošnjacima, dok zapadnjaci nastoje da nam raslabe veru i izmene identitet. To čine putem bezočne propagande, raznim ucenama i pretnjama, vrbovanjem naših studenata i specijalizanata u zapadnim zemljama, finansiranjem nevladinog sektora i uplivima u školski i pravosudni sistem. Naravno, moraju za saradnike imati i ljude iznutra, tj. pripadnike našeg naroda. Posebno vode računa da izaberu sposobne, ali, do zla boga, nemoralne ličnosti. Dodatno ih otuđuju raznim antipravoslavnim sadržajima, nudeći im neki novi identitet. Cilj im je da povećavaju broj tako otuđenih ljudi i da dovedu do razbijanja našeg duhovnog prostora. Fragmenti eventualno razbijenog duhovnog prostora treba da im posluže kao temelji za stvaranje novih nacija i naroda od našeg autohtonog etničkog bića. U ovakvim nakanama ponekad uspeju da neki manji narod prosto progutaju i integrišu u svoj sistem. Nekad ne uspeju bilo šta da urade, a često se dešava da autohtoni narod razbiju na 2 – 3 nova naroda, čija je budućnost da se do beskraja iscrpljuju u krvavim sukobima i da na kraju budu usisani u crnu rupu globalističkih potreba imperijalne sile.
Dakle, našim neprijateljima jeplanirani prvi korak uništavanje naše vere i identiteta, posle čega bi sve išlo mnogo lakše. Pravoslavna vera generiše naš srpski identitet, koji ima još dve tačke oslonca: ćirilično pismo i Kosovski zavet. Po sebi je jasno da treba ojačati i utvrditi pravoslavnu veru, a ostalo će doći samo po sebi.
Zaključak dosadašnjeg izlaganja se nameće sam po sebi: neophodno je, dakle, da se vrlinskim i svetotajinskim, odnosno liturgijskim načinom života sjedinjujemo sa Gospodom Hristom , drugim rečima, da dovodimo sve naše energije duše i tela u sklad sa nestvorenim Božijim energijama koje zrače iz nepoznate suštine Božije i koje su nama, pravoslavnim vernicima, dostupne i pričastive u Krvi i Telu ovaploćenog Sina; jer samo nam On može podariti univerzalni lek protiv opterećenosti ljudske duše koja ne vlada uvek dobro svojim psihosomatskim aparatom. Jedino tako možemo zadobiti čistu i budnu svest i dostići unutrašnje jezgro ličnosti. Samo tako se možemo sačuvati i osloboditi svih skretanja (levih i desnih), izopačenja, uplitanja spoljašnjeg i unutrašnjeg zla i raznih sablazni magije. Jedino na taj način se osvetljavaju svi putevi strasnog dela duše i ličnost sabira u jednu celinu koja je pri tom cementirana emocijom ljubavi prema svakom biću. Ovo je i jedini način odvraćanja volje od greha i zla i okretanja dobru i istini. Pri tome se i čovekov um oslobađa strasti i izlazi na put koji vodi ka Bogu.
I u svakoj prilici se pomolimo Gospodu Hristu da nam na tajanstven način pomogne da ne pogrešimo prilikom donošenja važnih životnih odluka: izbora zanimanja, izbora bračnog druga, mesta stanovanja, načina vaspitanja dece i ponašanja u vanrednim situacijama. Ako smo u skladu sa Bogom, onda mi, kao po nekakvom principu spojenih sudova, učestvujemo u svim Njegovim božanskim svojstvima (premudrosti, sveznanju, slobodi, pravdi, svetosti, svemogućstvu, ljubavi, blaženstvu), naravno, po meri stepena našeg duhovnog stanja i u okvirima ljudske relativnosti i ograničenosti. Amin.
