Moj život je fenomenalan! Kakva korona, demonstracije, 5g, superćelijska oluja! Ja sam, konačno, srećna i zadovoljna sobom. I sve mi je lepo, i svi su dobri, sve ima smisla. Najzad sam srela čoveka svog života!
Do toga dana činilo mi se da se nalazim u predvorju pakla. Kod kuće milion i jedna obaveza. Muž i deca, svekar i svekrva. Svi nešto zanovetaju, pridikuju, sole pamet, a kad treba nešto konkretno uraditi, imaju pametnija posla. Dođe tu, boga mi, i do žešćih verbalnih okršaja. Deca su mala, i u njihovoj prirodi je da zavise od majke i njene pažnje, da zahtevaju i dobijaju svu njenu posvećenost. I to mi nikad nije padalo teško.
Problemi nastaju kada deca odrastu, a njihove majke to nikako da shvate, niti njima dozvoljavaju da prihvate tu činjenicu. Zato su svekrve i snaje uvek u velikom neprijateljstvu, naročito ako žive pod istim krovom. Dok se njih dve iscrpljuju u međusobnom gloženju i trvenju, sin/muž gleda da na obe strane izvuče što više koristi za sebe. Svekar je posebna priča. Deklarativno je neutralan kao Švajcarska. Realno on je kao margarin: u sve se meša.
Dakle kod kuće haos, a na poslu horor.
Uvek krećem u poslednjem trenutku, i stižem pola minuta pošto mi radno vreme počne. Radim u jednom giga-mega-ima svega-hiper-marketu kao kasirka. Gužve su neviđene, svi pazare na veliko, naročito u otužno doba korone. Odakle im pare pojma nemam, kad svi kukaju “nema“. Ako kojim slučajem nije gužva, onda sledi pakovanje robe u rafove. Pauza za doručak ograničena je na petnaest minuta.
Za kafu pauze nema: “Ako ti se pije kafa, idi kući pa pij do mile volje“. Fiziološke potrebe u radno vreme su, takođe, nepoželjne: “Ko nema petlju, ne treba da radi ovaj posao“. Plata malo veća od socijalne pomoći. Ma samo nek’ ide staž.
Ne znam koliko je takvih dana bilo u mom životu, ali onaj od pre tri meseca pamtiću dugo. Na redovnu dozu stresa, još mi se nakačio i šef. Pozvao me u kancelariju pred kraj večernje smene, da mi saopšti kako već dugo prati moja zakašnjenja, i da povedem računa jer drugog upozorenja neće biti. Mada, ako ostanem posle radnog vremena, možemo se dogovoriti.
Kako da ne! Znam ja kako se on dogovara! Bez reči sam izašla i zalupila vrata.
Mislila sam da odem pravo u garderobu, već je ionako bilo pet do devet, kad me koleginica pozvala da dođem na kasu. “Samo mi još ovaj fali“ rekoh sebi u bradu. Iscedila sam iz sebe poslednje kapi ljubaznosti, trudeći se da zadržim kiseli osmeh. “Nisi morao da pokupuješ pola marketa. Natrpao si u kolica hrane k’o da ćeš pola Afrike da izbaviš od gladi“, mislila sam za to vreme.
–Gospođo, Vi ste veoma nervozni. Rekao bih da ste pred nervnim slomom – reče mi dok sam mu davala da potpiše račun.
–Gospodine, ako mi bude potrebna dijagnoza, otići ću kod lekara.
–Svakako. Dođite što pre. Ja sutra dežuram u Domu zdravlja – i stavi mi vizitku u ruku.
Gledala sam za njim u neverici. Zar je moguće da sam toliko blizu ivice i da se to vidi golim okom. Ono jeste da je on doktor, ali ipak…
I otišla sam, stvarno, odmah sutradan. Ispostavilo se da je to bio sudbonosan susret. Od tada mi se sve okrenulo za sto osamdeset stepeni. Prepisao mi je tri kutije “Bensendina“, alal majci koja ga je rodila.
Sada mi je sve super. Niko me ne nervira, sve mi je ravno. Svi kažu da sam mnogo pristupačnija i ljubazna. Redovno odlazim po terapiju jednom mesečno, ispričam se sa mojim docom, ali nikome ne govorim u čemu je tajna mog preobražaja.
Takav čovek ne sreće se svaki dan, a ovakvu vezu treba čuvati i negovati samo za sebe.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marina Kitanović Vasić)