Pre nekoliko dana vidim najavu koncerta Atheist rap u Sremskoj Mitrovici i pošaljem poruku starom drugaru da bi bilo lepo ako može da nađe malo vremena da se vidimo i progovorimo koju, a od njega, Lekija (Zoran Lekić, gitara, po potrebi, solo ili bas i glas) stiže odgovor: „Dođi na tonsku probu, javljam ti vreme, budi nam gost u bekstejdžu, radujem se susretu.“
Takav poziv se naravno ne odbija i u šest popodne već sam u nekadašnjem Domu omladine.
Kad pred kraj tonske probe Radule (Vladimir Radusinović, gitara i glas) Džo Stramer ovog našeg, vojvođanskog i srpskog Kleša (moja malenkost ih je još pre koju godinu tako krstila ili bolje bila im kum, pošto članovi benda imaju vrlo izražen otpor prema religijama generalno) i koji tonsku probu ne uzima olako, izgovara, obraćajući se svom organizatoru: „Ovo je od brutalnijih ozvučenja koje si nam našao!„, znao sam da niko večeras neće kući otići razočaran, osim možda nekog momka kojeg će odbiti devojka, ali to je drugi par opanaka ili rukava, svejedno.
Pratim bend skoro od samog početka i za 35 godina, a ove godine Atheist rap obeležava toliko na sceni i to vrlo aktivno, do kraja godine svaki petak i subota su rasprodati i ako bude zdravlja, a daće Bog (upps!) da ih bude više!
Samo pokušajte da zamislite koliko ljudi su za 35. godina ovi matori tinejdžeri puta sretali i upoznavali, pitaj Boga (upsss!), ali u sobičku iza bine, u nekada mitrovačkom kultnom mestu predviđenom „za predah“ izvođača, a koji je video bolje dane, a tad je poslednji put očišćen kad i okrečen, krajem prošlog milenijuma (pre ni slučajno!) Leki me predstavi: „Ovo je moj drug Bane…„
I prisećali smo se i naravno popili za dušu zajedničkih drugara koji su nas prerano napustili, nekih ludih koncerata kad su se i ateisti krstili, jer su strujni kablovi plivali u vodi, a Radule se setio i odličnog gulaša u oraniji tom prilikom… A onda o receptima za skidanje kila i to pored omanje planine kartonskih kutija sa picama… Momcima se baš jedu tikvice, ali nema takvog keteringa!
Dok čekamo izlazak benda na binu moj drugar iščekuje da mu se ćerke jave iz inostranstva (jedna otišla drugoj u posetu, obe odlični studenti, mlađa povremeno i peva sa tatinim „rezervnim bendom“ (koji je za one koji vole muziku 60′ i 70′, Bitlse, Stonse, Kinkse, Hu, Dilana, Janga, Dorse…, a u Srbiji, ali ni šire nema ni blizu niko tako dobar kao oni, a zovu se Plavi Ptičić) i tatu smatra za svog idola… I stiže nekoliko fotografija iz dalekog Santandera, na severu Španije. Tata je umoran i neispavan i juče je svirao i legao pred zoru, ali eto nove energije.
Leki, ti si srećan čovek, mirno spavaj, „Matori pokvarenjaci“, bilo je pravo zadovoljstvo provesti veče s vama, ali baš!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Branislav Markićević)