Po dolasku u Beočin, već se video gust oblak dima iznad fabrike cementa „Lafarž“ za koji građani smatraju da je opasan otvor, a menadžeri fabrike ga nazivaju bezopasnom vodenom para.
Stanovnici koji žive u kućama duž glavnog puta se žale na kašalj.
„Ne možemo da dišemo više od prašine. Kada bi samo neko mogao da me odvede kod pulmologa“, kazala je starija žena dok je sa stola brisala sloj prašine debeo skoro centimetar.
„Ovo je samo ono što se nakupilo od juče”, rekla je.
Kuća ove stanovnice nalazi se tačno prekoputa cementare „Lafarž“ u Beočinu, koja je jedna od tri najveće u Srbiji. Kada ju je 2019. posetila inspekcija, ustanovljeno je da vazduh ispuštala velike količine toksičnih materija, te su najavili da će slučaj predati nadležnom sudu, ali od tada nema napretka u procesu. Ono što su svi stanovnici Beočina mogli jednoglasno da izraze jeste strah.
„Svi se plaše za svoje pozicije, nemojte im zameriti”, rekli su u udruženju Spasimo Beočin. „Nije problem u Lafaržu, već u sistemu. Cela opština zavisi od jedne kompanije. Beočin bi bez te fabrike nestao. Ljudi razmišljaju – bolje nek nas i truju, ali da imamo posao”.
Iako za crni oblak koji prekriva fabriku i obližnje kuće, za koji se građani plaše da je otrovna materija, iz fabrike se javljaju menadžeri koji u cilju smanjenja panike govore da se radi o vodenoj pari. Godine 2020. rukovodstvo je odlučilo da umesto prirodnog gasa počne da koristi petrol-koks koji je prljavi nusproizvod prerade nafte i sagoreva na visokim temperaturama. Razlog tome je ušteda jer je ova materija znatno jeftinija od gasa. Međutim, mnogo je opasnija zato što sadrži veliku količinu mikročestica.
Fabrika već deset godina, od 2011, spaljuje komunalni otpad, 2018. dobija integrisanu dozvolu da spaljuju medicinski otpad, kao i automobilske gume, opasna ulja i plastiku.
„Oni tvrde da u njihovim pećima visoke temperature uništavaju sve štetne materije, što nije tačno. Rotacione peći u cementarama nisu projektovane za spaljivanje otpada”, kazali su u organizaciji Spasimo Beočin, navodeći da su filteri u cementarama dizajnirani samo za cementnu prašinu, ne i za otrove koji nastaju spaljivanjem opasnog otpada.
Kada je Lafarž kupio ovu firmu, ona je imala 2.040 radnika, većinom iz Beočina. Tada su mediji pisali o njihovim ogromnim naknadama, te da su kupovali automobile i kuće. Danas se broj radnika cementare smanjio na svega nekoliko stotina.
„Nijedan direktor niti top menadžer firme više ne živi u Beočinu. Poslednji se odselio mesec dana pre početka spaljivanja smeća”, kažu u organizaciji Spasimo Beočin.
Tokom istraživanja novinari su stupili u kontakt i sa jednim radnikom cementare koji je zaposlen u delu gde se spaljuje opasni otpad. Sa novinarima je razgovarao pod uslovom da zadrži anonimnost.
Nijedan lekar iz Beočina nije želeo da razgovara sa novinarima, a jedini podaci do kog su došli stigli su sa srpskog pravoslavnog groblja. Od 2017 do 2019 je na njemu sahranjeno 99 stanovnika Beočina, od čega je nešto manje od trećine, njih 27, umrlo od raka. A prosek smrtnosti od ovih bolesti u Srbiji je 21 odsto.
Predstavnici Lafarža kažu da od samog početka svog poslovanja u Srbiji rade na unapređenju procesa proizvodnje cementa.
„Za tu namenu smo, kroz modernizaciju opreme i optimizaciju procesa, uložili preko 150 miliona evra, čime smo znatno unapredili stanje životne sredine u Beočinu, jer su sva naša postrojenja pokrivena filterima koji obezbeđuju da su emisije značajno ispod graničnih vrednosti propisanih zakonom i integrisanom dozvolom za rad“ kažu iz Lafarža navodeći da su svi filteri „projektovani tako da obezbede emisije niže od dozvoljenih vrednosti bez obzira na vrstu energenta“ koji se koriste.
Otkad je počela sa svojim investicijama u Srbiju, ova kompanija imala je podršku kako lokalne, tako i nacionalne vlasti koja je imala cilj da se dodvori stranim investitorima, što plaćaju građani narušavanjem njihovog zdravlja. Te situacije je svesno i ekološko udruženje Spasimo Beočin.
„Ukoliko pogledamo zakone, dozvole – možemo jasno da kažemo da cementara u Beočinu ne krši nijedan od tih dokumenata. To i jeste najveća tragedija”, kažu u ovom udruženju.
Fabrika je dužna da dva puta godišnje odradi testiranje opasnih materijala što uključuje furane i dioksine, ali rupa u ovom procesu nalazi se u činjenici da oni sami mogu da izaberu laboratoriju koja će raditi istraživanja i to u danu kada ih fabrika pozove da dođu.
„Naravno, tih dana oni smanje ispuštanje otrova i rezultati budu dobri”, kažu iz organizacije Spasimo Beočin, navodeći da čak ni takve informacije fabrika ne saopštava javno. U kompaniji Lafarž kažu da sve vrste merenja rade u skladu sa propisanim zakonima.
„Merenja se vrše od ovlašćene sertifikovane ustanove, sa liste Ministarstva zaštite životne sredine. Osim redovnih godišnjih merenja monitoring emisija obuhvata i kontinualna merenja preko analizatora ugrađenih na emiterima na način i u skladu sa integrisanom dozvolom i zakonskom regulativom“, kažu u Lafaržu navodeći da o rezultatima merenja obaveštavaju nadležne organe – Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine i Agenciju za zaštitu životne sredine.
U Beočinu je prva cementara otvorena 1839, a proizvodi su korišćeni za izgradnju lančanog mosta između Budima i Pešte u Mađarskoj. Procvat doživljava nakon Drugog svetskog rata kada Beočin postaje jedan od simbola industrijske revolucije. Nakon nacionalizacije, ona postaje državno vlasništvo. Posle petooktobarskih promena 2000. cementaru kupuje francusko preduzeće Lafarž 2002. koji je 2015. postao deo švajcarske grupe Lafarž-Holcim.
Sa druge strane „Spasimo Beočin“ je neregistrovana organizacija koja je aktivna od 2015. i najviše se oglašavaju preko društvenih mreža. Imena članova udruženja nisu javna – i oni žele da tako i ostane.
„Ukoliko bi se saznalo ko smo, sigurno bi bilo posledica. Neki od nas rade u kompaniji, neki su radili, nekima rade najbliži prijatelji i rodbina”, kaže nam jedan od lidera organizacije.
Njihova Fejsbuk stranica broji nekoliko hiljada pratilaca i veoma su aktivni na njoj, ali problemi nailaze kada se predloži pokretanje konkretne akcije. „Pitaju nas zašto ne organizujemo proteste. Nismo uspeli da prikupimo 20 potpisa za peticiju, ljudi se plaše, a kamoli da organizujemo neke proteste”.
Ekolog iz Novog Sada Goran Vučićević tvrdi da cementara u poslednje vreme više zarađuje spaljivanjem otpada, nego prodajom cementa.
„Pričaju nam kako iza spaljivanja otpada stoji ekologija, a zapravo sve je čist profit” kaže. On je izračunao da Lafarž godišnje spali 10.000 tona guma i da iz državnog budžeta za tu uslugu dobije 3.600 dinara po toni.
„Dakle, Lafarž dobije od građana 36 miliona dinara godišnje da bi nas trovao”, kaže Goran Vučićević.
Od desetak žitelja Beočina koji žive u samoj blizini cementare, samo je Jovan Ignjatović pristao da priča pod imenom i prezimenom. „Već sam star, ne plašim se više ničega”, kaže.
Oni i njihovi komšije žalili su se svima: inspekcijama, opštini pa čak i samoj cementari. Svima za koje su smatrali da bi im možda pomogli. Od cementare dobijaju odštetu od 700 evra.
„Šta ja mogu da uradim sa tim novcem? Čak se pričalo da će nam ponuditi 12.000 evra za preseljenje, ali od toga nije bilo ništa”, kaže Ignjatović.
Inspektori Pokrajinske inspekcije za zaštitu životne sredine Vojvodine obišli su cementaru 21. novembra 2019. godine kako bi izvršili vanredni nadzor. U izveštaju piše da je cementara ispuštala štetne materije u vazduh koje su 200 posto veće koncentracije od dozvoljene. Utvrđeno je da Lafarž koristi 963 tone opasnog optada bez da kontroliše njegov kvalitet.
Najavljeno je, potom, donošenje rešenja kojim bi se od kompanije tražilo da sprovede mere radi uklanjanja nezakonitosti koja je uočena prilikom posete. Najavljeno je i da će se podneti prijava nadležnom sudu, ali dve godine kasnije, niko ne govori o tome da li je postupak uopšte počeo.
Iz Lafarža kažu da “kada je u pitanju inspekcijski nadzor iz 2019. Lafarž je u svemu postupio po rešenju inspekcije“, kao i da nemaju „saznanja o tome da je pokrenut postupak“.
Kada je reč o ponašanju iste firme u Sloveniji, tamo su imali obavezu da na dnevnom nivou vrše ispitivanja, te da ih javno objavljuju. Ovo je “iskoristio” Uroš Macerl, slovenački farmer koji je postao poznat nakon što je 2017. godine dobio Goldman Environmental Prize, koja je pandan Nobelovoj nagradi.
Njegova farma nalazi se odmah pored cementare i više godina je gledao prašinu i ostale štetne produkte koje Lafarž ispušta i na taj način narušavaju njegovo, pa i zdravlje njegove porodice i komšija.
„Prvo su krenuli sa pričom o spaljivanju medicinskog otpada i onda su prešli na petrol-koks. Od petrol-koksa do opasnog otpada nije dalek put, navodno i dozvole za spaljivanje dobijaju se lakše, jer i petrol-koks sam po sebi je opasan otpad, pun teških metala i halogena i njegova upotreba u cementari već predstavlja veliki problem”, kaže on.
U ovom slučaju je Onkološki institut iz Ljubljane izneo ključne dokaze u svom izveštaju u kome se navodi da “stanovnici Zasavja statistički više oboljevalju od raka u odnosu na ostale regione Slovenije”.
Takođe se navodi da “ljudi koji žive blizu fabrike cementara u Trbovlju imaju povećani rizik da obole od raka”.
„Mi nismo radili hemijskih analize, ali smo veoma podrobno studirali monitoringe i analize koje je po zakonima morala da uradi sama cementara i upoređivali smo emisije pojedinačnih supstanca sa njihovima dozvoljenima graničnima vrednostima”, kaže Macerl.
On se žalio Evropskoj komisiji koja je 2015. godine stala na njegovu stranu. Lafarž je bio primoran da zatvori fabriku.
Da li ista sudbina čeka i Lafarž u beočinu, zavisi od hrabrosti građana ovog sremksog gradića na Dunavu, ali i od državnih organa.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marko Apostolović/Luftika)