Od razdraganih glasova zvonio je, kikotao se, torokao, namigivao Majmunac. Ko to doživeo nije, taj kao i da živeo nije. Tu, na velikom gradskom platou nije važno ko ima kintu ili auto. Znalo se tačno gde se koje društvo okuplja, koji prostor velikog asfaltnog platoa pripada kojoj školi, gde ko koga može spaziti, očima osvajati.
Odmah nakon rata pa sve do kasnih šezdesetih, od predivne barokne zgrade koja je prosto vapila da bude Gradska kuća, ali je umesto toga voljom gradskih moćnika odma’ nakon poslednjega svetskog rata postala policijska kuća pendžera okrenutih direkt na glavni gradski trg, da iza spuštenih zavesa žbiri mogu da bdiju nad svojim narodom i non stop skeniraju svakojakim glupostima sklonu omladinu, pa pored Srpskog doma, koji je takođe dobio komunističku privilegiju da se od predivne gradske kafane, u kojoj su se odvajkada okupljale važne gradske face da bistre poslove i politiku, pretvori u gradsku Biblioteku u kojoj se ne okuplja niko, sve do Crkve Svetog Dimitrija, koja začudo jedina nije pretvorena u svoju suprotnost, u recimo kakvu birtiju, disko klub ili nešto tome slično, nego na sreću i dalje služi svojoj svrsi, dakle u dužini od nekoliko stotina metara tamo-amo, amo-tamo, u redovima od po dvoje, troje, četvoro, petoro, devojke pod ruku a frajeri sa cigaretama u ustima i rukama duboko zatrpanim u džepove svojih preteških “grombi” kaputa ili ’talijanskih šuškavaca, šetali su u dva reda i u mimohodu se, ispod oka, kibicovali.
Zvalo se to „korzo“, priznajem da ne znam zašto.
I dok bi dlanom o dlan, dođoše i sedamdesete, novo vreme, novi običaji, karusel mladosti i lepote zvani “korzo” prestade da se vrti. Ustanoviše se dve nove gradske institucije.
Instituciju “korzoa” zamenilo okupljanje po čavrljavim grupama razbacanim po centralnom gradskom platou.
Izmešaše se mitrovačke devojke i momci, osvojiše po grupama prostor oivičen Gradskim parkom, SUP-om, Deda Veljinom poslastičarnicom, gradskom Pivnicom i Bibliotekom. Grombi kapute i ’talijanske šuškavce zameniše “levis” gornjaci i farmerke, “vijetnamke” iz tršćanskih prodavnica polovne američke vojne opreme i nezaobilazne “brukserice”, duboke cipele sa ogromnom budžom na vrhu. Ko nije imao za “brukserice” parkirao bi se u kineske duboke patike “šangajke”, uz obavezne bele čarape.
I takvi frajeri su imali dobru prođu kod vrckavih Mitrovčanki. Gradski plato dobi naziv “Majmunac” pretvarajući se u najpoželjnije mesto na kugli zemaljskoj.
Od razdraganih glasova srednjoškolaca zvonio je, kikotao se, torokao, namigivao „Majmunac“. Ko to doživeo nije, taj kao i da živeo nije.
Naravno, u obraz. Uh, kolika je to sreća bila.
Kako su Mitrovčanke, a bile su, jesu i biće za vjeki vjekova najlepše pod kapom nebeskom, rafinirani mitrovački momci, antiprotivni i divlji u srcu, uživali su u talasu koji je u vidu više stotina đaka iz pravca mitrovačkih srednjoškolskih učionica svakoga dana, poput slatkog cunamija, plavio centar grada.
Kakav je to reka smeha i sreće bila, pa baš zato, od kakvog srednjoškolskog visprenog cvikeraša nazvan baš tako i baš kako treba – „talas“. Između dvanaest i jedan sat, u vreme preklapanja prepodnevnih i popodnevnih školskih smena, na “Majmuncu” je u vreme “talasa” vrilo k’o u kotlu.
Svakog radnog dana kretao je cunami lepote, nevinosti i bezbrižnosti da plavi najstroži centar grada.
Iz mitrovačkih srednjih škola, počev od gimnazijalaca i ekonomaca koji su delili istu zgradu, pa tek stotinak koraka od njih udaljenih školskih zdanja “šupovaca” (Škola učenika u privredi), koji su pekli znanja iz brojnih zanata i učitelja iz Učiteljske škole (danas Pedagoška akademija), i „dok bi rek’o keks“ udaljene TŠC škole koju su zajedno pohađali mašinci i tehnolozi, delili su baš na “Majmuncu” i to baš za vreme “talasa” tajne velike i male, gradili prve ljubavi, bolovali prve ljubavne jade, prepričavali đačke zgode i nezgode, sklapali dogovore… I stalno se smejali, smejali, smejali…
I uveče, na “Majmuncu”, ista meta, isto rastojanje.
Ponovo druženje sat, dva ili tri. Uz isti scenario. Uvek isto al uvek drugačije.
Mesecima se na “majmunac” izlazilo bez kinte. Ne zato jer su tadašnji moci i devojke bili bezgrešni, operisani od “radosti” uživanja u nikotinu ili cugi. Naprotiv. I onda, kao i danas, kako matorcima objasniti za šta će ti lova. Batina je u to vreme još rado iz raja izlazila, pa kako netoleratnom ćaletu objasniti da ti treba kinta za pivo il ne daj bože za cigare. Odr’o bi te od batina.
Zato je na čitavoj slobodnoj teritoriji “Majmunca” ustanovljena institucija zvana “žicanje” koja se sastojala od miksa nevinog osmeha i pitanja “Imaš dinar”?
Ova kombinacija efikasno je otvarala novčanike drugarica koje su uvek imale love u šteku, i dok bi dlanom o dlan, u džepu bi veselo zveckala svota dovoljna za gore pomenute poroke. Pa kad “Mamunac” krene da se prazni, pravo put “Lovca” il’”Ribolovca”, il’ ako si bio sa devojkom, onda kad je otpratiš oko 10, pola jedanajst, pravac do “Štajge” (restoran na Železničkoj stanici) il’ “Kod Pere Ajhmana” (Zlatibora), ređe “Kod Zorića” (za one koji su bili izrodi i voleli narodnjake), koji su vikendom radili doboko u noć (čak do ponoći!) da se nađeš sa ortacima i potrošiš pošteno nažicanu kintu.
No, sve što je lepo ima kraj.
Krenu i moda otvaranja kafića, prvo se otvori “Trokadero”, potom “Rim” a za njima i treći i četvrti, peti, deseti kafić...
Uđe ponovo međ’ mlade moda da se grupišu. Al’ po stolovima. Za jednim sve devojke a za drugim momci. Bože me oprosti, k’o dva sveta različita. Samo gled’u u one telefone i dopisuju se. Tek kad krenu kućama, onda se poneki i spare.
A oni nespareni, put pod noge pa kući na komp da se siti preko fejsa ispričaju.
Al opet, nešto mislim, ovi momci i devojke danas, sto su čuda videli, preko glava preturili, pa k’o velim, bez da im pamet solim, ima nekih univerzalnih vrednosti.
Zato im predlažem da probaju da ožive “Majmunac” i “talas”. Ne tražim da išta menjaju u svojim navikama. Nek izlaze gde su i do sada izlazili, al da samo pola sata pre toga svrate na “Majmunac”.
Nek podnevnu kafu piju tamo gde su to i do sada radili, samo neka pola sata zastanu na “Majmuncu”. Nek na putu u školu zastanu na “talasu”.
Ne boli ništa i ne košta ništa. A može da prija.
(tekst: Nikola Nikšić, foto: iz kolekcije Miroslava Liščevića)