Već dve decenije Mitrovčani imaju priliku da prisustvuju svetkovini na Savi u kojoj lokalni žestoki momci, razni društveni marginalci, pa i likovi iz kriminalnog miljea, svojim tetoviranim bicepsima i već otromboljenim stomacima, plivaju rekom za nečim što tendenciozno zovu “Krst časni” u dubokom uverenju da time pokazuju svoju privrženost veri pravoslavnoj.
Naravno, u organizaciji svega učestvuju kadrovi sasvim prikladni za ove tattoo telesine: bivši uzorni članovi komunističke partije, pojedinci sa dijagnozom lokalnih psihijatara, razni autsajderi, alkoholičari i lumpenproleteri, a sve na čelu sa sveštenstvom tek izašlim iz svojih luksiznih automobila i crkava “zlatom optočenim”. Nekad je tu i sam vladika, ukoliko mu se čin plivanja po govnjivoj reci uklopi u termin obilaska nekretnina i lokala od kojih naplaćuje mesečnu kiriju.
Valja istaći da je čin tetoviranja u direktnoj suprotnosti sa Drugom Božijom zapovesti, no to ovu gospodu baš ni malo ne dotiče. Jeste da to piše u Bibliji – Svetoj knjizi, ali dotična “pravoverna braća i vitezovi” sa knjigama nisu bili prisni ni kad je trebalo, a ne sad kad su dospeli, eto, da im se i sam Bog javi.
U početku, još po raspadu Jugoslavije i prvim plivanjima za Časni krst, nekako sve beše dostojanstvenije, behu i plivači neki normalni momci, DIF-oci, sportisti, šmekeri. Najzad, i prisutna publika se ponašala uzdržano, da i ne pominjemo kako se i vreme uklapalo u sveopšti ambijent. Umesto sadašnjeg sivila i kaljuge, bile su to godine krckanja snega ispod čizama, pa i one prave januarske hladnoće.
Danas, dok sve prašti od petardi i arlaukanja pojedinaca koji nastoje da se uklope u popovsko pojanje, teško se otrgnuti utisku da se sve izmetnulo u svoju suprotnost, umesto religiozno-nacionalnog saborovanja sada to više liči na orgijanje budala, na brod ludaka nasukan na obali reke.
I ne samo ovde, u Mitrovici, na Savi, već i drugde pojedinci “sa dna kace”, takozvani turbo-pravoslavci, preuzimaju primat. Naslovi po novinama idu tome u prilog: “Na Bogojavljanju u Podgorici za Časni krst plivao čovek koji je na grudima tetovirao kukasti krst”, “Uzeo krst na kvarno na plivanju u Beogradu” itd. Kako je krenulo – nije nemoguće da se, u tom sveopštem galimatijasu, pojavi i nekakav Vasa PDV i uzvikne “Drž’te lopova!”
U tom ludilu, neki malo žustriji roditelji, želeći sami sebe da istaknu pred drugima (iako je gordost najveći greh u hrišćanstvu), u hladnu, mutnu i prljavu rečnu vodu, u uslovima koji ne priliče ni odraslom čoveku, a kamoli deci – guraju i svoje malene potomke. Prošle godine to se desilo u Šapcu, ove u Mitrovici, sledeće ko zna gde i ko zna koliko će malenih dečijih glava da se zaceni od straha i hladnoće. A sve da bi njihove tate&mame pokazale koliki su pravoslavci.
Da je tim usijanim roditeljskim glavama do čeličenja dece – ajd’ i nekako, no njima je do sopstvenog isticanja, kako bi mogli na Fejsbuk profilu da se, među sebi sličnim egzibicionistima, hvale kako su hrišćani do te mere da su spremni da i svoje rođeno potomstvo bosih nogu, na mrazu, uranjaju u hladnu i fekalijama opterećenu vodu.
Dok roditeljsku odgovornost uklanjaju pred potrebom za samoisticanjem nek se neko iz gomile drzne da uzvikne: “Zbogom pameti!”
Neka samo neko poželi da, poput Svetog Jovana, poput prvih hrišćana – stvari nazove pravim imenom – “pravoverni” čopor nasrnuće u hordama na njega u čvrstom ubeđenju da time Bogu čini dobro delo, jer njima se, eto, Bog javi. (Ne zna se kako – valjda na mobilni.)
Samoproklamovani hristijani će rušitelja njihovog idiličnog duhovnog mira nazivati svakakvim pogrdnim imenima, i sasvim sigurno, u svom duboko-duhovnom nadahnuću i počastiti psovkama, možda čak i pretnjom – kako to dolikuje paganima i divljim plemenima, a ne pripadnicima vere koja proklamuje ljubav. (Jer, kako kažu – šta koga briga šta oni rade sa svojim detetom, time dajući legitimitet i onom sumanutom ocu koji je letos ubio svoga osmogodišnjeg sina ispred beogradskog Centra za socijalni rad!)
Nema sumnje da su poneki gordeljivi roditelji – kad već nemaju čime drugim da se pohvale – dobili ideju kako da na društvenim mrežama stignu do pregršti lajkova, da pokažu svoje srpstvo i patriotizam…
I tako će biti sve dok se nadležne Službe najzad ne ohrabre i počnu primenjivati Zakon o zaštiti dece pre nego što, daleko bilo, nečije dete ne isklizne iz ruku…
(Milan Milivojević)