Pištinci u sremskomitrovačkoj opštini, naselje koje je dvehiljaditih godina izgubilo svoje mesto na geografskoj karti, u kojem je ostalo samo dvoje stanovnika – Veronika i njen sin Slobodan Peškir, ima takvu prirodnu lepotu na kojoj bi mu pozavidela i mnoga veća mesta. Da još ima nade za ovaj kraj, potvrđuje i put koji je skoro nasut tucanikom, pa nema više brige kakvo će vreme biti.
U naselje su stigli i internet i mobilna telefonija. Još samo da dođu i nove komšije, pa da porodica Peškir ima sa nekim i kafu da popije. Ne gubi Slobodan nadu da će se uskoro i to desiti.
Selo koje je nekada imalo tridesetak stanovnika, dvanaestoro dece, danas ima samo ovo dvoje žitelja i desetak oronulih, u korov zaraslih kuća. Mnogi Sremci i ne znaju za ovo mesto ušuškano u dolini i skriveno među njivama i voćnjacima.
– Posle 2000. Pištinci su počeli da nestaju. Ljudi su krenuli da se iseljavaju u potrazi za boljim životom, većina je otišla u Staru i Novu Bingulu, neki i dalje. Moja porodica ostala je ovde – priča Slobodan, dodajući da nijednog trenutka nije pomislio da napusti kućni prag. – Ovde imam osam jutara zemlje, sva ona je skoro okolo napuštenih kuća. Sejem kukuruz, pšenicu, da imam za stoku. Posle korone cene kuća su skočile, nisu par hiljada evra kao ranije, već deset, dok je zemlja baš dobila cenu i to oko 7.000 evra za jutro.
Priča nam Slobodan dok nadgleda kravu koja pase, pa u šali veli da njemu ne treba kosačica. U Pištincima ima struje, a nedavno im je obećano da će dobiti i gradski vodovod, pa neće morati više da gledaju u bunar i strepe zbog letnjih žega.
– Mi smo baš u dolini. Prodavale su se ovde kuće i dalje se prodaju, ali se niko ne zadržava, misle da ovde nema života – govori Slobodan.
Nakon ulaska u selo i Peškirove kuće, nema više tucanika, već zemljani put, a kuće jedna do druge u korovu do krova. Na jednoj od njih stoji tabla sa nazivom Ulica Branka Radičevića. To je jedina ulica u selu. Vlasnici ovih kuća odavno nisu dolazili, struja je isključena, osigurači povađeni, prozori i vrata prašnjavi. Kao da je vreme stalo.
– Ostala mi je samo jedna neispunjena želja, da mama i ja dočekamo nekoga da ovde dođe da živi. Željni smo razgovora sa nekim, da se družimo. Od 2005. godine smo u selu sami – kaže kroz setu Slobodan, koji nas je pozvao da opet navratimo.
Ovo mesto je zainteresovalo i filmadžije, pa je tako jedna filmska ekipa pre dve godine boravila skoro mesec dana u njemu.
– Najviše sam se oduševio Jelisavetom Orašanin, jedna divna žena kao da nije glumica. Tada je u selu bilo baš lepo, nakratko je u njega udahnuli život – priseća se Slobodan.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Smiljka Kostić)
