Srbija ima tri i po miliona hektara obradivog zemljišta, koje se sve češće koristi za izgradnju industrijskih zona i stambenih kompleksa. Stručnjaci se tome protive, uz podsećanje da je hrana sve skuplja i da plodno zemljište treba imati isključivo poljoprivrednu namenu.
U najvećem sremskom gradu, Sremskoj Mitrovici, oko stotinu hektara poljoprivrednog zemljišta pretvoreno je u građevinsko i industrijsko.
„U periodu kada su se formirali i kad su se radili planski dokumenti i pretvaranje poljoprivrednog zemljišta morali tako da se urade, jer je tada nezaposlenost bila veoma velika, a novi proizvodni i radni kompleksi su otvarali nove mogućnosti za zapošljavanje radnika„, rekla je Mirjana Vlasut, direktor Javnog preduzeća „Urbanizam“.
S druge strane Save, komšije iz Šapca, kako bi sačuvali poljoprivredno zemljište, našli su rešenje – 330 hektara zemljišta nekadašnje fabrike ustupili su investitorima. A pre dve decenije, Grad je kupio 600 hektara od Društvenog preduzeća „Mačva“.
Promene u domaćoj regulativi svedoče da se, posle skoka cena hrane na svetskom tržištu, i u Srbiji pažljivije analiziraju posledice stihijskog pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Međutim, i dalje su evidentni propusti u upravljanju strateškim resursima.
„Imamo ogromne površine zemljišta koje su prešle na korišćenje u industrijske zone, to je približno 11.000 hektara samo u Vojvodini, a na nivou cele Republike Srbije u toku godine ode čitavih 20.000 hektara poljoprivrednog zemljišta za izgradnju raznih infrastrukturnih objekata„, naveo je Sima Stokić, građevinski konsultant. Zemljište u Srbiji je svojevrsni pedološki muzej Evrope po različitim tipovima zemljišta, posebno tip černozem, koje je pogodno za ratarske kulture.
„Jasno je da mora da postoji urbanizam i industrijalizacija i da strateški položaj određuje gde će biti nešto pozicionirano, ali je pre prevođenja zemljišta u drugu namenu odnosno u poljoprivrednu, u neku drugu, potrebno raditi projektne procene. Da se pre promene namene zemljišta konsultuje stručna javnost i da oni budu na neki način donosioci odluke da li će to zemljište promeniti namenu„, navela je Marija Ćosić, profesorka Poljoprivrednog fakulteta.
U Grčkoj su na vreme shvatili da je kvalitetno i nezagađeno zemljište najskuplji prirodni resurs, pa su na manje plodnim oranicama dozvolili da investitori postavljaju solarne panele.
„Sve više kompanija dolazi iz inostranstva i Atine i kupuju zemljište u regionu Tesalije. Reč je o ravnici u kojoj ima mnogo sunčanih dana. Solarni paneli se montiraju na malim poljoprivrednim parcelama, obično na 10 ari, a ugovori traju do 25 godina„, rekao je Vasilios Karaulanis iz upravnog odbora Komore Magnezije u Grčkoj.
Zakoni ne mogu baš sve da urede, pa je tim pre od značaja da lokalna samouprava i građani zahtevaju da se za svaku značajniju investiciju napravi precizna analiza o tome šta lokalna zajednica dobija, a šta eventualno gubi.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO