Kada je davne 1974. godine Katarina Radosavljević sa svoje dve rođene sestre došla u manastir Beočin na Fruškoj gori, u njemu je bila pustoš, a na njemu nije bilo prozora, ni vrata, čak ni puta. Danas je ovaj manastir kao rajski vrt, u kojem caruje mir i tišina sa 20 monahinja.
Nadaleko čuven po ikoni čudotvorne presvete Bogorodice, koja je u ovom zdanju već 500 godina, pred njom se mole i traže pomoć vernici svih vera i iz svih krajeva Evrope. Uz njene molitve žene koje nisu mogle da rode, ostvarile su se kao majke, pa u ovom manastiru kažu da imaju preko 700 kumčadi.
– Mi se molimo za njihovo zdravlje pred ikonom presvete Bogorodice, mole se i vernici, nadajući se pomoći, a posle se vraćaju da nam zahvale. Ima ih iz Nemačke, Rusije, Slovenije, Hrvatske…Više od 200 žena koje nisu mogle da dobiju potomstvo, dolazilo je na molitve, i Bogorodica ih je uslišila, naš manastir uvek je ispunjen dečijom grajom, kad ih majke dovedu, da nam se zahvale– ovako je govorila igumanija Ekatarina, koja je u ovom manastiru boravila pola veka.
– Kad smo nas tri sestre došle ovde, Marina, Varvara i ja, sve je bilo u rasulu. Počele smo od početka. Pre toga, tokom Drugog svetskog rata ovde je bila partizanska bolnica, pa onda pulmološka bolnica, ali jedno vreme i deo Arhiva Vojvodine. Posle toga manastir je ostao zapušten, u korovu obrastao – često se prisećala igumanija teških posleratnih početaka.
Tri sestre čim su pristigle u manastir u njemu su zatekle sinovca nekadašnjeg patrijarha Gavrila Dožića, koji je ovde bio lečen.
– Sad je ključ kod vas, ja mogu da idem, nisam vam više potreban, rekao nam je tada Dušan Dožić. Ali, pošto smo znale da živi sam i da teško može da se brine o sebi, zadržale smo ga u manastiru i do kraja gledale kao oca. On je imao penziju i time pomogao manastir – otkrivala je igumanija.
Posle postepene obnove manastira počele su da pristižu nove monahinje, priča o čudotvornoj ikoni pročula se na daleko, pa su počeli da dolaze ljudi iz svih krajeva.
– Ikona je stara 500 godina i bila je u grobljanskoj kapeli. U ratu sa Turcima, kapela je porušena tako da je samo ta ikona ostala čitava. Tada je preneta u crkvu i od tada se nalazi na sadašnjem mestu – objašnjavaju monahinje, čuvarke ove drevne svetinje.
Crkva manastira Beočin posvećena je vaznesenju Hristovom i prvi put se spominje u turskim defterima 1566. godine, Sadašnja crkva, koja je na temeljima prethodne dve manje crkve, građena je od 1732. do 1740 godine u vizantiskog-srpskom stilu sa elementima gotine.
Manastir u drugom svetskom ratu nije rušen, ali je riznica poharana i sve vrednosti odnete u Zagreb. Deo je vraćen posle rata. U manastiru počivaju mošti Stefana Prvovenčanog, koje su 1815. godine prenesene iz manastira Fenek.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(S. Kostić)