Kada govorimo o partnerskim vezama najčešća asocijacija na njih je osećanje ljubavi, prihvaćenosti i poverenja koje je svojstveno za oba aktera ljubavne veze.
Većina ljudi partnerske veze i doživljava kao stanje prijatnosti u kome vlada atmosfera koja svakoj od strana omogućava autonomiju što znači da svaki član ovog odnosa zadržava pravo na lične odluke, potrebe i želje koje se ne moraju obavezno i podudarati sa prohtevima onog drugog.
Prikazana definicija partnerske veze je samo jedna od mnogih. Postoje svakako i drugačije koje u svom opisu obаvezno sadrže i neka ne baš prijatna osećanja, pa tako za neke ljude osećanja ljubomore, patnje ili posesivnosti su direktan dokaz da je veza dobra i da u njoj ima ljubavi. Ono što je sigurno je to da postojanje ovih neprijatnih osećanja ne može ići u korist dugoročnog opstajanja veze jer koliko god da je za neke samo prisustvo ljubomore i posesivnosti dokaz da je partneru stalo i da voli, ta osećanja ne mogu biti prijatna.
Osoba za koju je ovo direktan dokaz ljubavi na stalnom je oprezu i pod stalnim pritiskom provere da se u odnosu nije pojavio i neko treći. Iza ovakvog stava najčešće stoji strah osobe od gubitka partnera. Kako bi sprečila gubitak osoba se nadalje angažuje u mnogim aktivnostima koje mogu opterećivati drugu stranu u odnosu i tako zaista dovesti do okončanja veze.
U ovom slučaju ne moraju postojati realni razlozi za pojavu ljubomore i najčešće je ona izazvana vlastitom nesigurnošću osobe koja je ljubomorna. Ta sumnja odnosi se na pitanje lične vrednosti i kvaliteta, pa što više sumnja u njih, osoba je sklonija verovanju da će se pojaviti neko bolji, lepši, pametniji…
Ponašanja koja manifestuje osoba koja je ljubomorna mogu postati i veoma destruktivna po oba partnera, ali i sve one za koje ljubomorni pretpostavlja da ugrožavaju pomenuti odnos. Posledice u ovakvoj situaciji mogu biti prekid ljubavne veze i to je najbezazleniji ishod, dok one mogu ići i do veoma ugrožavajućih ponašanja po bezbednost svakog od uključenih u ove razmene.
Koliko god ponašanja proizašla iz osećanja ljubomore delovala nelogično i bespotrebno, ona su itekako logična i korisna onome ko ih menifestuje. Zapravo, iako pogrešna logika kojom se vodi osoba koja je ljubomorna, ona može biti način na koji se partner pokušava motivistati da ljubomornoj osobi stalno dokazuje ljubav i tako joj stavlja do znanja da je bitna, važna i voljena.
Ova potreba možda i jeste razlog zbog kojeg neki smatraju da je izvesna doza ljubomore u vezi čak i poželjna, što je izuzetno rizičan stav jer kriterijumi u odredjivanju te „poželjne“ doze su subjektivni i samim tim se mogu veoma razlikovati, tj ono što je za nekoga prikladno, drugu osobu može gušiti i opterećivati. Po pitanju ovog stava, dodatni problem može predstavljati i način iskazivanja ljubomore. Ponovo se radi o subjektivnom aspektu i pojedinci mogu biti veoma „kreativni“u izboru načina na koji manifestuju ovo osećanje što predstavlja rizik jer može podrazumevati i veoma destruktivna ponašanja koja ugrožavaju sve aktere koji na bilo koji način mogu biti uključeni u polje psiholoških igara koje se neminovno dešavaju kada je u pitanju ovakva vrsta razmene.
Naime, kada partnerska veza funkcioniše na relaciji izmedju stalnih ljubomornih scena sa jedne strane i dokazivanja „nevinosti“ sa druge strane potencijalno su mogući različiti rizici koji u najgorem slučaju mogu kulminirati i ugrožavanjem života svih direktno i indirektno uključenih subjekata čemu smo često i bili svedoci u proteklim godinama.
Svrha osećanja ljubomore u partnerskom odnosu najčešće je strah od gubitka partnera i posledično težnja ka očuvanju veze što se nikako ne može postići ukoliko je druga strana opterećena stalnim pravdanjem i oprezom da ne načini „pogrešan“ korak koji bi ljubomorni partner mogao protumačiti kao dokaz za opravdanje vlastitih sumnji.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120