Nekada nije bilo dileme. Kada se govorilo o privredi Srema, prvo ime koje se pominjalo bila je Sremska Mitrovica. Grad je bio sinonim za industriju, proizvodnju i radnička naselja. Hiljade ljudi iz cele regije svakodnevno su dolazile na posao u „Matroz“, „Mitros“, Mitrovačku industriju ventila (MIV), „Dianu“, „Sirmodeks“, Šećeranu, „1. novembar“ i brojna druga preduzeća. Industrijski razvoj posleratne Mitrovice planski je građen upravo sa ciljem da grad postane privredni oslonac čitavog Srema. Danas, međutim, pitanje više nije koliko je jaka mitrovačka privreda, već da li je grad izgubio ulogu koju je decenijama imao.
Početkom devedesetih godina u mitrovačkoj privredi radilo je više od 18.000 ljudi. Privatizacija, gašenje velikih sistema i neuspele prodaje doveli su do dramatičnog pada zaposlenosti. Samo kroz proces privatizacije posao je izgubilo oko 4.000 radnika, dok su neka od najvećih preduzeća potpuno nestala. Nestankom velikih industrijskih kolektiva ugašena je i čitava mreža manjih firmi koje su živela od njihove proizvodnje – transportna preduzeća, zanatlije, dobavljači i brojne uslužne delatnosti.
Dok je Mitrovica prolazila kroz tranziciju, drugi sremski gradovi počeli su ubrzano da se razvijaju. Ruma je zahvaljujući povoljnom položaju između Beograda i Novog Sada privukla veliki broj stranih investitora i razvila jednu od najaktivnijih industrijskih zona u Vojvodini. Stara Pazova postala je jedan od najjačih privrednih centara Srbije, sa desetinama domaćih i stranih kompanija koje zapošljavaju hiljade radnika.
Inđija je izgradila imidž grada investicija, logistike i savremene industrije. Šid je, iako manji, iskoristio granični položaj za razvoj transporta i logistike. S druge strane, Sremska Mitrovica danas više nije dominantan industrijski centar kakav je nekada bila.
To ipak ne znači da je grad izgubio svaku ekonomsku snagu. Mitrovica i dalje raspolaže značajnim potencijalima: izuzetnim geografskim položajem na dva auto-puta; rekom Savom i mogućnošću razvoja rečnog transporta; plodnim poljoprivrednim zemljištem; bogatim kulturno-istorijskim nasleđem antičkog Sirmijuma; razvijenim obrazovnim ustanovama i slobodnim prostorom za nove industrijske zone.
Pored toga, poslednjih godina otvoreno je više novih proizvodnih pogona, ali oni po obimu zaposlenosti još uvek ne mogu da nadomeste gubitak nekadašnjih industrijskih giganata.
Ekonomisti često ističu da Mitrovici više nedostaje velika razvojna strategija nego pojedinačne investicije. Grad koji je nekada bio motor industrije danas nema prepoznatljivu privrednu granu po kojoj bi bio lider u Srbiji. Nema fabriku sa nekoliko hiljada zaposlenih. Nema veliki logistički centar. Nema tehnološki park koji bi zadržavao mlade stručnjake. Nema ni ozbiljniji razvoj rečne luke koja bi mogla postati važna tačka transporta između Dunava i Save.
Da li je izgubljena titula? Odgovor zavisi od toga kako definišemo „privredni centar“.
Ako se meri industrijskom proizvodnjom, brojem velikih fabrika i zaposlenih radnika, teško je osporiti da je Sremska Mitrovica izgubila primat koji je decenijama imala. Ako se posmatra administrativni značaj, položaj i potencijal za budući razvoj, grad i dalje ima sve preduslove da ponovo postane vodeća privredna tačka Srema. Ali potencijal sam po sebi nije dovoljan.
Potrebni su ozbiljni projekti, ulaganja u infrastrukturu, razvoj logistike, nove industrijske zone i privlačenje investicija koje će donositi visokokvalifikovana radna mesta. Jer grad koji je nekada hranio desetine hiljada porodica ne bi smeo da se zadovolji ulogom prosečnog regionalnog centra.
Pitanje nije da li Sremska Mitrovica može ponovo biti privredni lider Srema. Pravo pitanje glasi – postoji li danas dovoljno vizije i odlučnosti da se ta pozicija ponovo osvoji?
(SMP)