Društvene okolnosti u kojima živimo, nekako su doprinele tome da se sve češće može čuti da su ljudi postali ravnodušni po pitanju velikog broja važnih svakodnevnih stvari.
Česte su izjave da se oguglalo na mnogo toga i velika većina sve češće izveštava o ovakvom unutrašnjem osećaju. Ako se zapitamo šta je doprinelo pomenutom stanju stvari opazićemo da dugoročno nepovoljni životni uslovi i društvene prilike nekako su doprineli i podizanju praga lične osetljivosti pojedinca na sve neprijatne i nepovoljne životne okolnosti. Ovakvi manevri nisu nesvrsishodni jer im je osnovna funkcija zaštitna u smislu da je pod dejstvom svih nepovoljnih društvenih prilika ili ličnih životnih okolnosti u životu pojedinca moralo doći i do podizanja praga osetljivosti za sve neprijatne situacije i njima izazvana osećanja.
Ravnodušnost kao jedan od mehanizama samozaštite može se odnositi na neke životne situacije za koje osoba procenjuje da za nju nisu preterano važne ili na osobe za koje ne smatra da su važan deo njenog socijalnog ili ličnog okruženja. U ovakvim pojedinačnim situacijama koje nemaju efekat generalizacije možemo reći da je ravnodušnost mudar izbor jer birajući ovakvu vrstu reakcije osoba zapravo sebi, ali i drugima stavlja do znanja da joj pomenuta situacija ili osoba nije preterano važna i da ni na koji način ne ugrožava njen sistem vrednosti.
Medjutim, ako je ravnodušnost poprimila razmere generalizacije i zahvatila gotovo sve sfere života pojedinca može se smatrati da je došlo do apatije.
Osećanje apatije se može posmatrati i kao znak odustajanja od života budući da apatična osoba gotovo svaku životnu situaciju ocenjuje kao nevažnu, odustaje od svojih ciljeva bez bilo kakve prethodne aktivnosti, nama želja i sve više gubi povezanost sa ljudima iz svog okruženja. Apatija na taj način postaje generalni životni stav pojedinca koji crpi energiju, osobu drži u pasivnoj poziciji bez entuzijazma i volje za suočavanjem sa životnim okolnostima.
Nadalje, osoba gubi i nadu za budućom potencijalnom promenom životnih okolnosti i čak često, kako vreme odmiče, ne moze da se seti da je ikada bilo drugačije ili da u sadašnjosti postoji nešto zbog čega bi bilo vredno živeti. Posledice ovog indiferentnog odnosa prema životu su mnogobrojne. Pored psiholoških, osoba može razviti i izvesne fiziološke poteškoće. Pored činjenice da u stanju apatije osoba ne veruje da će ikada biti srećna i ispunjena, ona pod uticajem vlastitih misli o nepostojanju „boljeg sutra“ gubi sve više energije što se može odraziti na njeno pšte zdravlje.
U fizičkom smislu, zbog verovatnog neurednog stila života usled nedostatka volje i brige za sebe, osoba može izgubiti apetit, posledično izgubiti na težini, razviti nesanicu i tako sebe dovesti čak i do eventualnih psihosomatskih oboljenja. Takodje, psihičke poteškoće kao posledica ovakvog odnosa prema sebi, mogu biti mnogobrojne i ići od povremenih depresivnih epizoda do ozbiljne kliničke depresije i drugih psihičkih oboljenja za koje je potencijalno možda postojala i izvesna predispozicija.
Nisu svi ljudi podložni apatiji.
Sklonost ka apatiji je obično deo duboko učitanih struktura u ličnosti koje su deo najranijeg programiranja u detinjstvu po kome osoba sebe smatra nedovoljno sposobnom za bilo šta, a svaku aktivnos posmatra kao potencijalnonesvrsishodnu na samom početku. Očekivano je da postoje situacije u kojima procenjujemo da je ravnodušnost najprimereniji odgovor jer smatramo da naš sistem vrednosti nije ugrožen i da je u odredjenom trenutku mudro odustati od reakcije i tako sebi sačuvati energiju.
Rezultat je bolje fizičko i mentalno zdravlje, zadovoljstvo životom i osećaj lične vrednosti i pronicljivosti u situacijama kada su dogadjaji i ne preterano povoljni za nas.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120