Tragedija sa kojom je počela ova kalendarska godina, ubistvo maloletnog Veljka Vasiljevića kojeg je nožem ubio njegov komšija Dušan Milanović, uznemirila je, ne samo meštane Laćarka, mesta u kojem se dogodio taj surovi čin, već i mnogo širi prostor.
O tom slučaju široko je raspravljano kako među samim građanima, tako i na društvenim mrežama. Na taj način, došlo se i do saznanja da je ubica, sa svojih tek 18 godina, već bio poznat u okolini po raznim prekršajima koji su, od strane nadležnih organa, uglavnom bili zanemarivani ili blago sankcionisani.
Pre oko dve godine, grupa maloletnika koje je predvodio upravo Milanović, iz čista mira pretukla je i nožem po obrazu i uvetu isekla učenika mitrovačke gimnazije Uroša Sunića, o čemu smo svojevremeno pisali i na ovom portalu.
Po rečima Uroševog oca, Ćire Sunića, taj slučaj dobio je u mitrovačkom sudu epilog koji bi se slobodno mogao nazvati tragikomičnim. Naime, sudija koja je vodila proces protiv napadača, tada je Dušana Milanovića osudila na kaznu strogog roditeljskog nadzora.
„Ogorčen sam ovom presudom“- izjavio je Urošev otac Ćiro: „Rekao sam sudiji da će za nekoliko godina taj mali ubiti nekog, što se nažalost, i potvrdilo. Sudijka je tokom procesa i posle svega tražila da se dotični Dušan izvine mom sinu i da mu njegov otac kupi nove naočare. Pitao sam je, ko će da plati ožiljak na obrazu i glavi na šta mi je ona lakonski odgovorila da devojke vole takve momke.“
Moglo bi se reći da je Uroš imao tada i sreću, rane su zacelile – ostalo je samo gorko sećanje. Danas je Sunić student druge godine grafičkog dizajna sa prosekom ocena od 9.55.
Jedan drugi mladić, još u dečačkim godinama, nije imao tu sreću – stradao je u noći 12. januara nakon uboda nožem upravo od strane Dušana Milanovića, osuđenog presudom mitrovačkog sudije na kaznu strogog roditeljskog nadzora.
Nije li sudija, ovakvom presudom, indirektno kumovala i tragediji koja se dogodila u laćaračkom naselju Bela Ruža? Pod čijim je nadzorom bio okrivljeni Milanović pre nego što je postao takav kakvog ga je šira javnost upoznala, da bi, na neki apsurdni način, kazna za njega bila strogi nadzor onih koji su ga, izvesno, pre toga već ispustili u vaspitanju.
Ovom prilikom nećemo imenovati sudiju, jer nije namera da se povede hajka protiv nje – već da se ukaže na svu apsurdnost i trulež koji karakteriše celokupni srpski pravosudni sistem, a naročito mitrovačku Palatu (ne)pravde.
Sistem koji dozvoljava da se dileri droge, kriminalci svih boja, korumpirani politički funkcioneri vozaju gradom u skupim automobilima i skriveni iza zidova vila zidanih od pokradenog novca ismejavaju one koje su pokrali, istovremeno dok sudije treniraju strogoću na običnim građanima kažnjavajući ih zbog banalnih prekšaja; sistem u kome se sudijska i tužilačka zvanja nasleđuju sa kolena na koleno; sistem u kojem javni izvršioci još pre pravosnažnosti sudskih presuda prodaju nekretnine „podobnim“ kupcima, da bi ih posle preprodali po višestruko skupljim cenama, pljačkajući beskurpulozno sirotinju i stvarajući socijalne slučajeve na teret države – upravo je sistem koji rađa ovakve sudije, uljuljkane u svojim enomnim mesečnim zaradama i privilegijama, psihološki nezrele, korupciji sklone, informatički nepismene, koje nisu u stanju da procene hoće li neka njihova presuda imati valjan vaspitni efekat ili ne.
Posle tragedije u Laćarku, na koju su sa bolom i suzama reagovali, ne samo roditelji, članovi porodice i prijatelji pokojnog Veljka, orlića kojem su krila slomljena pre nego što se vinuo u visine koje se životom zovu, već i mnogi ljudi diljem Srema, pa i šire – teško je ne zapitati:
„Spavati li mirno, gospodo sudije?“
(Milan Milivojević)