Ovaj praznik u narodu je vezan za buđenje prirode i njeno cvetanje.
Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici poslednje nedelje pred Vaskrs slave svečani ulazak Isusa Hrista u sveti grad Jerusalim. Ovaj praznik se naziva Cveti, a kako pada na proleće, u narodu je vezan i za buđenje prirode i njeno cvetanje.
U crkvenom kalendaru, ovaj praznik ustanovljen još od prvih hrišćanskih vremena, a koji se proslavlja od trećeg veka nove ere, obeležen je crvenim slovom.
Cveti spadaju u pokretni praznik koji se slavi uvek dan posle Lazareve subote – Vrbice.
Prema hrišćanskom predanju, Hristos je, praćen svojim učenicima, krenuo iz Vitanije u Jerusalim. Glas o dolasku Spasitelja i vaskrsenju Lazara Četvorodnevnog brzo se širio, pa su mu se na putu mnogi pridružili.
Na ulazu u Svetu zemlju narod je Isusa dočekao prostirući haljine na put kojim će proći. Mašući granama palme u znak dobrodošlice Spasitelju koji ide u susret voljnim stradanjima, narod je uzvikivao „Osana“ – „Slava sinu Davidovu“.
Ulazak Isusa Hrista u Jerusalim naziva se i carskim – „Evo, Car tvoj ide tebi krotak“.
Uoči ovog praznika, drži se večernja liturgija, vrši se litija sa palmovim grančicama ili vrbama, a osvećuju se u nedelju na jutrenju posle čitanja 50. psalma, posebnom molitvom i kropljenjem bogojavljenskom vodicom.
Praznik Cveti se obeležava u svim hrišćanskim zemljama, a Jevanđelisti beleže da je Isus na kapijama grada dočekan s cvećem i listovima palme, koje su mu ljudi bacali pred noge.
Kako je kod nas za palmu suviše hladno, narod se prilagodio i u crkvu se nosi šimšir, tisu, najčešće grančice vrbe.
Među pravoslavcima Cveti važe za jedan od najradosnijih praznika.
Uoči Cveti devojke i deca odlaze u polja i beru cveće. Inače beru najčešće velike cvetove – da bi bili lepi i krupni, dren da bi bili jaki, ljubičicu, da bi bili mirišljavi i privlačni, vrbove grančice da svi budu napredni.
Ovo cveće se ne unosi u kuću, već se ostavlja u posude sa vodom u dvorištu da prenoći. Ponekad se cveće potapa u vodu u kojoj je zlatno ili srebrno prstenje i onda se tom vodom deca umivaju. Stavlja se i vrbova grančica „za brz napredak“, ponegde dren „za zdravlje“, a devojke stavljaju i ljubičice, ako ih ima.
Takođe, posebno razdraganu tradiciju predstavljale su povorke devojaka, „lazarica“, koje su izvodile svoj ples pevajući pred svakom kućom, za šta su zauzvrat dobijale poklone.
Ovaj običaj nagoveštavao je razvoj devojčice u devojku stasalu za udaju. Verovanje je nalagalo da se mora ići tri puta zaredom u „lazarice“, inače bi se mogla očekivati neka nesreća. Na taj način su devojke bile čuvane od prerane udaje. Svojom pesmom i igrom darivale su domaćine željama za napredak i uspeh.
