DEČACI IZ LAĆARKA GLEDALI SU KAKO IM RODITELJI GINU! Sada im je potrebna naša pomoć!

0
1550

Braća A. (11) i N. (8) Milosavljević iz Laćarka u samo nekoliko trenutaka ostala su bez oba roditelja. Željka (39) i Nebojša (46) poginuli su vraćajući se sa sinovima iz Banje Koviljače pošto je njihov automobil udario voz na pružnom prelazu Zmijnjak kod Šapca.

Nesreća se dogodila 25. jula, a dečaci su, sa povredama i u stanju šoka, hospitalizovani. Pre nekoliko dana pušteni su na kućno lečenje. Tad su saznali da su ostali i bez oca i bez majke, na pragu života, onda kad su im roditelji najpotrebniji…

Živorad Milosavljević (71), deda dečaka, neutešan je što je izgubio sina i snahu, ali pokušava da iznova skupi krhotine svog života i bude veliki oslonac unucima. Iznova, jer je pre strašne tragedije, 1999. takođe morao da započne život ispočetka. Tada je, spakovavši svoj život u platneni svežanj, napustio Kosovo i Metohiju i sa suprugom, sinom i ćerkom stigao u rodnu Kuršumliju, a odatle kod brata Zorana u Laćarak, u Železničku ulicu, odakle su putem Banje Koviljače nekoliko dana pre tragedije kod Šapca na odmor krenuli njegov sin Nebojša, snaha Željka i njihovo dvoje dece.

Ponovo u patnji, samo što smo onda, pre dvadeset godina mogli još i da mislimo da će biti dobro. Sada je teško misliti o tome. Onda smo bili živi, svi na okupu, daleko od sukoba, u kući koju nam je moj brat bukvalno poklonio. I mada smo ostavili rodni kraj, uspomene, imanje, pomirili smo se sa sudbinom i rešili da kao i drugi naši sunarodnici, krenemo ispočetka. I polako je to sve išlo, sve dok nas život ponovo nije vratio natrag i natovario na leđa teret za koji nisam siguran da ću moći da izdržim – ispovedio se Živorad.

U svemu tome mu, kaže, naročito teško pada činjenica da do danas niko iz mitrovačke ili šabačke policije, ko god da je nadležan, nije došao da im izjavi saučešće, niko ih nije ni obavestio šta se desilo, niti ih je pozvao da nam saopšti. Sve što znaju, saznali su iz medija.

A živeti se mora. Sa teretom ili bez njega. Nekada, teret koji ne želimo i ne razumemo zbog čega nam je dodeljen može da pokrene najbolje u nama, da podstakne na razmišljanje, da probudi uspavana srca i razveje pomućene misli. Nekada ne mora da slomi.

Deca su dobro i to je, kada je sve ispalo tako kako jeste, najvažnije. U početku su bili u različitim bolnicama, u Beogradu i Šapcu, ali smo mi tražili da se spoje. Sada su kući. Supruga, ćerka Nataša i ja se trudimo da im pomognemo koliko možemo, mada ni nama nije lako. Držimo se zajedno i ne damo bolu da nas slomi. Prihvatili smo istinu da mog sina i snahe više nema, i sada pokušavamo da uredimo život kako moramo. Nevolja je i u tome što sam ja već star, invalid sam sa 15.000 mesečno, moja žena je penzioner ima 24.000 dinara primanja. Ćerka je samohrana majka malog ženskog deteta. Imam još jednog sina, ali on je u Kuršumliji i ne može da nam pomogne. Dijabetičar sam, mnogo novca odvajam za lekove, da zaradim ne mogu. Dolazi zima, redovne obaveze sustižu i one vanredne. Bez pomoći sa strane, teško da ćemo uspeti da se izborimo – iskren je Živorad.

Ukoliko ste u mogućnosti da pomognete porodici Milosavljević, to možete učiniti uplaatom na dinarski račun kod Komercijalne banke na broj 205-9011008179209-19. Vlasnik računa je Nataša Milosavljević, tetka dečaka koji su ostali bez roditelja.

(SMP.online/Espreso/Blic)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here