Politička scena u Sremska Mitrovica poslednjih meseci deluje više kao poligon za opozicione sukobe nego kao prostor za artikulisanje jasne alternative lokalnoj vlasti. U središtu tih previranja našla se Demokratska stranka, za koju deo lokalne javnosti tvrdi da, delujući kroz platformu „Zbor“ i preko tzv. studentskih aktivista, sistematski slabi i fragmentira mitrovačku opoziciju.
Formalno gledano, „Zbor“ se predstavlja kao otvorena građanska inicijativa – prostor okupljanja i dijaloga. Međutim, politička situacija na terenu pokazuje drugačiju sliku. Umesto objedinjavanja, dolazi do međusobnog sukobljavanja – nova lica na političkoj sceni počinju da deluju bez usaglašavanja sa postojećim opozicionim strukturama.
Ono što je izvesno, kada se politički prostor već bori sa slabim resursima i ograničenom podrškom, stvaranje dodatnih centara odlučivanja neminovno razvodnjava energiju. U praksi to znači više personalnih sukoba – a manje koordinisane akcije. Mitrovačka opozicija godinama kuburi sa sujetama, liderstvom i nedostatkom zajedničke strategije. U takvom ambijentu, svaka nova platforma može biti kao klin u točkovima. Poznavaoci lokalnih prilika tvrde da je „Zbor“ postao upravo ovo drugo – instrument političkog pozicioniranja Demokratske stranke unutar opozicionog bloka, a ne sredstvo njegovog jačanja.
To, osim što slabi postojeće opozicione grupacije jer im se „oduzima“ deo kadra i simpatizera, stvara i percepciju da je opozicija nesposobna da postigne minimum jedinstva. U političkom ambijentu male lokalne sredine poput mitrovačke, to je ona razlika između simboličnog prisustva i realne borbe za vlast.
Poseban problem predstavlja dominacija komunikacionog prostora. Ako jedna stranka kroz građansku platformu preuzme monopol nad javnim govorom opozicije, ostali akteri postaju statisti. Tada više nije reč o pluralizmu, već o centralizaciji pod drugačijim imenom. Upravo tu leži paradoks: formalno se govori o širenju demokratskog fronta, a suštinski dolazi do sužavanja stvarne političke raznolikosti.
Kome to koristi? Najveći gubitnik ovakvog razvoja događaja nije nijedna pojedinačna stranka, već ideja smenjivosti vlasti. Kada opozicija izgleda rascenjeno, konfuzno i takmičarski nastrojeno unutar sopstvenog tabora, biračko telo se povlači u apatiju. Ako je cilj promena lokalne vlasti, onda je strategija fragmentacije autogol. Ako je, pak, cilj dugoročno pozicioniranje jedne partije kao dominantne unutar opozicije, onda je „Zbor“ možda deo šire igre.
Mitrovačka politička scena trenutno više liči na borbu za prevlast unutar opozicionog dvorišta nego na ozbiljan pokušaj preuzimanja odgovornosti za grad. Ukoliko se ovakav trend nastavi, opozicija će sama sebe potrošiti pre nego što dobije priliku da se suoči sa stvarnim političkim protivnikom.
Zato, pitanje nije da li jedna stranka ima pravo da jača sopstvenu poziciju – to je legitimno. Pitanje je da li se to radi po cenu zajedničke političke šanse. U malim sredinama, takva cena često znači – još jedan izgubljen izborni ciklus.
